ПОЗОРИШТЕ У КУЋИ: Како опстати у породичној заједници
Венчање је прошло, све је било савршено… Осим можда чињенице да ти је негде усред првог плеса пукла чарапа на десној нози и да се стриц напио па хтео да пева, и да... Али то су само ситнице. Важно је да је било лепо, да су гости задовољни и да сада званично могу да те зову “госпођо”. Но, време је да се вратиш у реалност. А реалност је та да сада живиш са својим мужем. Али и са његовима. У заједници...
Постоје разне форме заједница, но, оне које нас овде занимају обично се деле на "ово је потпуно супер" и "одлепићу ако овде останем још један дан". Оно што је основни критеријум доношења одлуке да ли ће неки новопечени брачни пар живети у заједници са његовима или њенима јесте питање да ли уопште имају избора?
Односно, могу ли себи да приуште самостални живот? Да ли је то привремено или за стално? Или желе да живе у заједници? Ово су питања која се надугачко и нашироко разматрају пре брака.
Да кренемо од добрих страна живота у заједници, а оне свакако постоје. Осим значајног смањења трошкова живота, живот у заједници ће онима који воле друштво бити одличан, јер скоро никада неће бити сами. Када, рецимо, дође беба, новопечена мама ће моћи да рачуна на помоћ своје свекрве (ако живе са његовима) или своје маме (ако живе са њенима, што је, сложићемо се, у нашем окружењу ипак нешто ређи случај).
Помоћ у кућним пословима, кувању и бризи о беби је драгоцена, а основни предуслов је да свекрва није аждаја, односно неко са ким ће се водити хладни рат за доминацију, који се може видети у ситуацијама "Јао, снајка, добар ти је ручак, али ја бих то још мало посолила, дај да ти покажем" па све до "Важно да си купатило напунила шминкама, а то што не умеш кошуљу да му опеглаш на официрски, то ником ништа". Да, улазимо у ратну зону…
…која почива на лошим странама заједничког живота. Оно што је за друштвене људе предност (никада ниси сам), за оне који повремено воле да се осаме је пакао. У заједници, нећеш моћи да шеташ у гаћама по кући кад ти се прохте. Вероватно ћеш делити кухињу и купатило, а ако не, онда си срећница. Сва је прилика да ћеш кров делити са неким коме ћеш персирати (или је звати "мама", а ако се позиционираш негде између, јави нам како ти је пошло за руком!).
Оно што је, ипак, кључно за то да ли ћеш да уживаш или макар заједнички живот нађеш подношљивим јесте питање какви су то људи у тој заједници, укључујући све вас (тебе, њега, његове/твоје). Ако сте људи склони конфликтима, свађама и терању по своме, проблеми су неизбежни. Довољно је да је један од вас такав и остале ће због тога често да боли глава. Ако сте, пак, свесни да ће мир у вашој проширеној породици захтевати постављање и поштовање граница туђег животног и приватног простора, отворену и коректну комуникацију, као и разумевање за различитост у ставовима, потребама, животним навикама, погледима на свет и на количину соли која се ставља у сарму… онда живот у заједници може бити лепо искуство, без обзира да ли је привременог или трајног карактера.
Прочитајте и:
