Пре тачно 26 година прекинут је меч на Максимиру, овако је писао сведок догађаја - Милан Мића Пашић

Уредник спортске рубрике портала Србија Данас и новинарско "Златно перо" за 2006, Милан Мића Пашић, преминуо је пре два дана изненада, у 61. години живота и оставио у сузама породицу и сараднике којих је имао на стотине током пребогате новинарске каријере. Легендарни Мића је био сведок бројних великих догађаја и утакмица, а био је присутан и на Максимиру, пре тачно 26. година, тог чувеног 13. маја 1990. године. Утакмица између загребачког Динама и Црвене звезде је прекинута због опште туче навијача, а слике напада Звонимира Бобана на полицајца обишле су свет за тили час.

Прерано преминули уредник спортске редакције Србија Данас је често препричавао сарадницима шта се све дешавало на трави Максимира и стално је истицао да је био једини новинар који је са терена испратио сва дешавања која су означила почетак распада СФРЈ. Следи ауторски текст Милана Миће Пашића, редове који следе написао је прошле године, на овај исти датум, преносећи своја сећања и виђење прекида у Загребу 25 година касније.

Један дерби, неодигран, постао је симбол почетка распада Југославије и почетак крвавих дешавања на простору који данас зову Западни Балкан. Тог 13. маја 1990. године, у Загребу је гостовала Црвена звезда, која је у бившој Југославији сматрана симболом српства. А, домаћин, екипа која је започела нову еру, јер је на изборима у Хрватској победио Фрањо Туђман, а Динамо је, касније ће се показати, постао симбол независне Хрватске.

И у свим ранијим дербијима , велика је тензија пратила мечеве загребачких ”модрих” и београдских црвено-белих. Додуше, до те утакмице, све је некако успевало да се подведе под оквир спортског ривалства. Али, тог 13. маја ствари су ишле до краја. Навијачи Динама, опијени националним заносом и тадашњом ХДЗ пропагандом, схватили су овај меч као бити или не бити. Једноставно, морали су да победе. У Загреб су тог дана допутовале и чувене Делије, најватренији навијачи Црвене звезде, који су желели да ”покажу зубе” усред Максимира. Мада ”некомплетни”, јер је велики број остао у Србији да слави Равногорски покрет, екипа која је пристигла у Загреб, била је спремна да ” изгине” за своје љубимце.

Делије су биле смештене на јужној трибини стадиона Динама, али само један мањи део, њих око 500, а изнад њих и са стране били су Бед Блу Бојси. У једном тренутку, навијачи Динама почели су да гађају Звездине присталице камењем и разним предметима, а ови су ”подивљали” и кренули у отворени сукоб.  Неколико пута мање навијача Звезде на тој трибини, потисло је Динамове који су морали да устукну пред Делијама. Туча је била бескрупулозна, ломљене су столице, па се са њима кидисало на ривале.

Са северне трибине оне до Максимирске шуме, где су били само навијачи Динама, почело је комешање. У једном тренутку руља је срушила ограду, (касније се причало да је она већ унапред била припремљена да се лако сруши кад навијачи "груну") и кренула на терен. Полиција је покушавала да спречи навијаче да дивљају по терену и дођу као појачање на јужну трибину. Тад је дошло и до оне чувене сцене кад је Звонимир Бобан, тад репрезентативац Југославије ударио полицајца. Та слика обишла је свет, а Бобан постао јунак побуне Хрвата против тада заједничке СФРЈ. Касније је хрватским новинарима давао запаљиве националистичке изјаве испред свлачионица, а новинару ”Новости”, сада писцу ових редова, који је сишао на терен стадиона Динама рекао да га је ”милицајац иживцирао и да је зато тако реаговао, те да му је жао”...

Фудбалерима Звезде није било свеједно. Разјарени Бед Блу Бојси покушавали су да продру до свлачионица, али је полиција свим силама бранила тај део и није дозволила могуће крвопролиће. И док се све ово дешавало, велики број присталица Динама стигао је и опколио стадион, чекајући прилику да се сукобе са Делијама. У том тренутку морала је да интервенише и војска, јер је у близини на Боронгају била касарна. Војска је притекла у помоћ полицији са оклопним борбеним возилима, како би спречили навијачки рат. Меч је прекинут, тачније није ни почео, а навијачи Звезде остали су до дуго у ноћ на трибинама Максимира, палили столице које су биле поломљене и певали ”Тамо далеко”, чекајући да их полиција спроведе до станице и упути у Београд, односно Србију.