Како су путници из једног трамваја пали на тесту људскости
Трамвај у центру, једне од последњих, ледених, новембарских вечери. Десетак путника у предњем делу возила. Само један путник позади. Капуљача на глави. Кесе спуштене поред ногу. Погнут. Спава.
Путници из предњег дела се домунђавају. Окрећу ка уснулом путнику. Један од њих прилази возачу. Нешто причају. Чини се као да се нека драматична ствар дешава, или спрема у овом трамвају.
Пар путника љутито, говорећи нешто себи у браду излази из возила. Две девојке су зарониле у своје јакне до носева.
Непријатан мирис путника из задњег дела осећа се и шири.
Одједном, после станице на којој је, у знак протеста, изашло неколико путника, врата у задњем делу остају отворена и док се трамвај креће.
Хладноћа почиње да навире у трамвај. Шири се и до дела где су затворена врата. Струже. Ко за инат.
Није трајало много док се успавани путник није пренео из сна (колико дубок може бити сан у превозу), пресечен хладним таласима.
Кратко му је требало да схвати ледену поруку. На следећој станици је покупио кесе, и сишао. Видело се да нема свој циљ те ноћи.
''Али стварно је смрдело, ја нисам могла више'', једини је коментар који се чуо, пре тишине, непријатне и хладније од ноћи.
Процењује се да у центру Београда живи више од 2.000 бескућника, а постоји само једно прихватилиште.
Не тако давно, десио се инцидент у ком је младић шутирао старијег путника који је покушавао да уђе у трамвај.
