Рад на броду: Крајња флексибилност у свему!

„Одлучила сам се за рад на броду због новца и путовања. Преко Фејсбука сам дошла до информација и контакт бројева агенције а преко пријатеља сам проверила процес пријаве. Чула сам да постоје разне агенције које узимају новац а на крају не одеш, зато сам се подробно распитала преко пријатеља који су већ били или су тренутно на броду“, почела је своју причу о искуствима у раду на броду Сања Смајић.

„Ја сам отишла у својству физиотерапеута јер ми је то средња стручна спрема, потребна је диплома школе или макар курс за масера. Иначе претежно се примају жене. Ако прођеш усмени тест енглеског и практичан део рада из струке, полажес енглески писмено а након тога одлазиш на додатну обуку у Лондон где су нас чекале јос четири врсте курсева или више. Сваке недеље се полагао неки тест, али притисак у Лондону је од целокупног искуства био најтежи, касније је све лакше било.  Касније одлазиш на брод који ти они одреде на основу личних постигнућа и слободног места по бродовима", објаснила је Сања о процесу пријаве за рад на броду.

„Уколико имате мање од 25 година не бих Вам препоручила посао масера. Напоран је физички али много више психички. Радите са људима који су и по 50 година старији од вас а треба да будете ауторитет да лако баратате знањем и да сте одличан терапеут. То се тешко када уклопи. За терапеута је потребна индивидуална зрелост и огромна љубав ка послу. А ја сам задовољна послом. Мој посао су масаже. Међутим посто причамо о елитним објектима са 5 звездица ту се најмање грешке не праштају. Ради се цео дан, увек морамо бити насмејани , нашминкани и љубазни. Истовремено професионалци у своме послу. Жалбе на услугу су врло честе из разних разлога зато се морате трудити да вам гост увек буде задовољан.“

На питања где је све пловила Сања је рекла: "Пловила сам у Карипком мору, острва Доминика, Барбадос, Свети Мартин, Свети Томас, Костарика, Колумбија, Панама, Мексико. У Европи је обишла Барселону, Малту, Фиренцу, Венецију, Грчку, Санторини, Миконос, Кушадаси... 

Националности на броду су шаренолике. "Од 1200 чланова посаде 300 је са простора бивше Југославије. Има свих националности највише Индонежана, Румуна, Јамајчани, и Филипинаца на тону. Живот младих на броду је буран, мало се спава јако пуно ради и доста иде на журке, зависи како ко али журки има стално. Посада живи на једном или два суседна спрата обично у подпалубљу, собе су скучене и мале, али се некако то најмање примећује јер скоро никад ниси у соби.“

„У суштина посао на броду захтева крајњу флексибилност буквално у свему у супротном ћете спаковати кофере и отићи кући. Обожавам свој посао али тежина посла највисе зависи од тога како је он организован у преводу какав вам је менаџер.

Непријатна ситуација ми се десила само једном када ми се господин који је требало да буде мој гост при уласку у собу назначио да би волео нешто више од масаже. Показала сам му пут ван и пријавила менаџерки и обезбеђењу. Био му је забрањен приступ у спа до краја путовања. Што се тога тиче врло смо заштићени како и треба наравно. Мој тим је бо огроман јер сам радила на великом броду те нам је највећи изазов био да суочимо различите карактере. Не бих преживела јос један рад међу скоро 20 жена зато сам за наредни уговор бирала мали брод са ВИП гостима и малим бројем чланова посаде. Одлазим у септембру  и једва цекам!"