С Асадом против ИСИЛ-а или преко ИСИЛ-а до Асада?
ВАШИНГТОН - Војно ангажовање Америке у Сирији поново је на столу. Постоје наговештаји да ће САД ускоро започети ваздушне нападе против Исламске државе у Сирије? О тој могућности се интензивно разговара последњих 48 сати, што је обично најбољи индикатор да се нешто спрема. Прво су преломили амерички начелник генералштаба, Мартин Демпси, и министар одбране, Чак Хејгел, који су констатовали за време конференције да "кључна борба против Исламске државе мора да се води у Сирији". Ако до тога дође, хоће ли се САД борити уз сиријску владу или против ње? Да ли је улазак америчке војске у Сирију заиста борба против Исламске државе или повод за смену режима војним путем?
Један од водећих британских представника, Сер Малколм Рифкинд, председник обавештајног и безбедносног савета британског парламента као и бивши министар спољних послова и министар одбране, истакао је у разговору за "Фајненшел Тајмс" оно о чему су већ многи размишљају, али се нису усуђивали до сада да о томе говоре у јавности. Рифкинд наглашава да САД, Британија и други Западни савезници морају бити спремни да стану на страну сиријског председника Башара ал-Асада и сиријске војске, уколико желе да имају било какве шансе у заустављању Исламске државе (ИС – бивши ИСИЛ). Окрутно убиство новинара Џејмса Фолија означило је прекретницу која доказује да се мора кренути с уништењем ИС на Блиском истоку.
"ИСИЛ мора бити елиминисан и не смемо бирати средства којима ћемо то учинити”, сматра Рифкинд.
Оно што је Западу на почетку конфликта сметало када је реч о Сирији, није био мањак људских права, јер да им је то сметало већ би одавно прекинули све односе с бројним заливским монархијама. Оно што им је сметало јесте блискост Дамаска с Ираном и Русијом. Међутим, Иран је данас предвођен председником који заговара помирљиву политику према Западу, док Русију Запад настоји да изолује због украјинске кризе.
Сирија под вођством Асада не представља апсолутно никакву безбедносну претњу по Европу, док исламисти итекако могу представљати проблем ако им се омогући да умарширају у Дамаск, као што им се омогућило да умарширају у Триполи 2011. године.
Суштина овако лоше спољне политике, која је главни кривац за готово 200.000 мртвих у Сирији, је став Обамине администрације (можда не нужно и самог Обаме) која у исламизму види “нови крик демократије”. Међутим тај план “демократизације ислама” сломљен је у Египту, а по свему судећи, ускоро ће бити сломљен и у Либији. Сирија, са друге стране, већ три дуге године, морала је да се брани од тога и још увек се брани.
Данас, медији тврде, Обама губи утицај који је уживао у свету јер је рекао да "Асад мора да оде", а овај испао "тврдоглав", па није отишао. А у сврху претварања Обамине изјаве у пророчанство, живот је изгубило 200.000 људи. Што директно, што путем посредника, САД су почеле да достављају оружје тзв. умереним групама у Сирији, када се испоставило да оне немају снаге да уђу у Дамаск. Али је зато оружје почело да стиже у руке све радикалнијим групама.
Тај процес се тако одвијао годинама, и онда једног јутра осване вест да производ такве политике скраћује Западне новинаре за главу. Шок и неверицу замагљују крајње неинформисани лицемери, а сам трон заузимају апологете ИС, који без имало устручавања тврде како је ИСИЛ настао због чињенице да Асад до сада није одступио с власти.
Али, шта је ту је. Не би било први пут да се дојучерашњи непријатељ користи као нови савезник. Оно што је нарочито занимљиво јесте чињеница да је управо Сер Малколм Рифкинд био један од најгласнијих заговорника напада на Сирију прошле године. Међутим, та жеља му се није испунила.
Шта год да је Сирија у међувремену урадила, Запад је дочекао бруталним медијским нападима. Када се ИСИЛ први пут појавио, тврдили су да иза њих, наравно, стоји Асад. Након тога су тврдили да Дамаск не напада довољно ИСИЛ јер су заправо корисни у борби против прозападне опозиције. Када је Дамаск на крају покренуо интензивне нападе на ИСИЛ, рекли су како је то "циничан покушај" додворавања Западу.
Медијски "мејнстрим" на Западу помало је збуњен јер више ни сам не зна ко је "добар", а ко "лош", па тако ни уредници Тајмса, којима је Рифкинд дао интервју, нису могли једноставно да пренесу читатељима оно што је човек говорио, па су добар део текста допунили својим тврдњама о Асадовој диктатури и теоријама завера, закључује саркастично портал Адванс.
А онда, почеле су да се појављују спекулације о америчкој интервенцији у Сирији, наводно против Исламске државе. Логика диктира да је у тој ситуацији сарадња са сиријском војском неизбежна, међутим, мало тога се у спољној политици Обамине администрације до сада водило логиком, тако да и у овом случају треба бити итекако скептичан према америчком покретању ваздушних напада у Сирији.
Већ се спомиње да Сједињене Државе планирају војну коалицију против Исламске државе, у којој би се нашле: Турска, Саудијска Арабија, УАЕ, Катар и Јордан. Свакако, одабрана група “сиријских пријатеља”. То је само један од разлога који овај план чини итекако сумњивим. Зато се сиријски савезници на време морају огласити и јасно ставити до знања да САД не смеју искористи ИСИЛ као повод за напад на сиријску војску. Али, ако ово медијско препуцавање о новој интервенцији можемо узети као неку врсту провере тренутног стања и намера, онда се заправо не може рећи да је у припреми план којиме би се ИСИЛ искористио као повод за упад у Сирију, с циљем рушења власти у Дамаску.
Ситуацију је можда најбоље објаснио Вашингтон пост, коментаром: “много тога се промени за годину дана.”. Било како било, чињенице су следеће: сви медији на Западу пишу да би САД ускоро могле да започну са ваздушним нападима у Сирији, што је обично увод у исте. Сиријске власти су и даље “диктаторске”, што се тиче Вашингтона, али нема никаквих назнака да би могло доћи до евентуалне "еволуције" америчке мисије у Сирији која би се позабавила и тим питањем. Свакако, преседан који би Сједињене Државе поново направиле таквим поступком, могао би да се искористи и на другим светским жариштима, али овог пута од државе с којом САД нису у најбољим односима протеклих месеци.
