ШПАНЦИ У БЕОГРАДУ: Плесна трупа Сол Пико сутра на 12. Београдског фестивала игре

Уметнички директор компаније, кореографкиња и играчица Сол Пико најавила је данас на конференцији за новинаре да ће се на Београдском фестивалу игре представити продукцијом из 2012. године "Мемоари једне буве" плесним комадом који је њен лични доживљај везан за највећи изазов коју је задесио Европу од Другог светског рата.

Комад је одговор на горуће теме у доба економског и социјалног грча у Шпанији, веома важном али и пођеднако тешком периоду око 2010. када је почело све да се руши.

"Били смо усмерени на само једну одлуку, да ли да прекинемо да се бавимо овим послом или да наставимо да радимо. У Шпанији је веома тешко имати плесну компанију јер влада не воли много уметничку игру и није лако преживети. Моја компанија опстаје већ 20 година и тренутно смо у доброј фази јер много гостујемо по свету", казала је Пико која последњих година ниже успехе на светским фестивалима.

Трупа добитнице највиших признања у Шпанији "Макс", које су еквивалент награди Тони у Америци, гостује први пут у Београду уз подршку Института Сервантес. Директор овог института Енрике Камаћо Гарциа испричао је да од оснивања професионалне, савремене плесне компаније 1994.године Пико негује мешавину различитих жанрова а хумор је један од њених најважнијих "сарадника".

За свој рад је добила бројне награде за најбољу кореографију, најбољу представу и најбољу играчицу, као и Националну плесну награду за животно дело коју додељује Влада Каталоније.

У плесном комаду који ће сутра увече у БДП видети публика играју Пико, Валенти Рокамора и Карлос Фернандез Фуентес. Кореографију и режију је урадила Пико а музика је мешавина класичне и електронике, ауторску музику компоновао је гитариста Карлос Лопез инсприсан "Лабудовим језером" Петра Иљича Чајковског.

Представа "Мемоари једне буве" је одраз кризе која потреса свет, као разорни ураган који спречава сваки напредак, она је деструктивна, на сцени је шпански бик који креће све да руши да би се на крају и он сам срушио.

Билборд који пада, празне конзерве кока коле разбацане по сцени, обичне животне ситуације, има део који се односи на фудбал јер без обзира шта код се деси, за фудбал увек има места. У представи се све руши а на крају, каже Пико, улази у својеврсну боцу која је метафора да нада ипак постоји.

Пико је добар познавалац шпанских игара, класичне и савремене игре, све три плесне дисциплине прожимају се у њеним кореографијама у оквиру најсавременијег позоришног израза.

Фантазија и апсурд су водиља њеног кореографског комада, црнохуморног и опорог плесног прекора декаденцији, болу који се приказује у стилу "друмског филма".