СРПСКЕ РАК РАНЕ: Има ли решења за Железару, Симпо и Петрохемију?
БЕОГРАД - Проналазак стратешких партнера за Железару, Симпо и Петрохемију једино је решење за спас ових компанија, али пре него што почне потрага за стратешким партнерима, Симпо мора да обави процес реструктурирања, Петрохемија да редефинише односе са НИС-ом на државном плану, док за Железару, тврде економисти, по свему судећи, нема спаса.
И сам премијер Александар Вучић је резервисан по питању исхода решавања проблема ових фирми, које су, како је у интервју Блицу рекао, "наше рак ране".
Вучић је као пример навео дугове Петрохемије од висини од 500 милиона евра и додао да је држава спремна да помогне да неко преузме ове фирме.
"Надам се да ћемо успети да решимо прво Железару, а потом и Петрохемију", нагласио је он.
Да ће продаја ових предузећа ићи тешко, Вућић је објаснио и гостујући недавно на РТС-у, када је рекао: "Ми нисмо добра удавача, то су фирме с негативним капиталом од 500 милиона евра ".
Економиста Љубомир Маџар је у погледу решења за Железару изричит да јој нема спаса.
"Да је било спаса, Ју Ес Стил не би тек тако напустио Србију. Ако је ико могао да уради нешто, то је био Ју Ес Стил који технологију и маркетинг челика познаје боље него било ко у свету. Ако су они дигли руке, ту је ствар јасна", категоричан је Маџар.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић, ипак мисли да постоји решење, па оцењује да би држава уз инвестицију од 100-150 милиона евра могла да направи договор са ФИАТ-ом да у Железари отвори погон за галванизацију челичних лимова.
Велики проблем је, међутим, како каже, недостатак новца у буџету, а није сигуран ни колика је жеља ФИАТ-а да то уради.
Решење за Железару?
Он каже да би једино одрживо решење било да се Железара прода светским компанијама које имају и руде и кокс, на пример Русима или Украјинцима који имају руду гвожђа, и да Железара буде карика такве једне велике компаније која ће се бавити топљењем и већом финализацијом.
Савић тврди, да ће, по свему судећи, ово предузеће наставити да ради као и до сада - тако што ће држава покривати губитке.
Русија спас за Петрохемију?
Упућени процењују да би проблем Петрохемије требало да се реши на највишем државном нивоу, тачније на релацији Русија-Србија, након чега би она могла да буде ефикасно предузеће.
Савић истиче да би за Петрохемију најбоље било да се прво редефинишу односи са НИС-ом у процесу набавке и испоруке примарног бензина, али на државном нивоу, па да се потом пронађе sttrateški партнер за ову компанију.
Пожељно би, како каже, било да Гаспромњефт преузме Петрохемију, али је питање колико су Руси заинтересовани за тај потез.
Савић подсећа да је Петрохемија и на листи њавећих извозника, јер су њени производи тражени на европском тржишту, али да због веома прљаве технологије, Европа није заинтересована да има сопствене погоне.
"Петрохемија дакле има компаративне предности због којих би могла да има перспективу", наводи он.
Петрохемија је у првој половини ове године у иностранству продала робе за 82,4 милиона евра, чиме се нашла на списку 15 највећих извозника.
Симпо безвредан?
Економиста Љубомир Маџар каже да су мале шансе да држава прода свој удео у Симпу јер та компанија нема капитала, а ако га и има, близак је нули јер се капитал истопио и компанија је по свој прилици безвредна.
"Не знам да ли Симпо може да се спасе. То нико не зна", сматра Маџар.
Губици компаније Симпо расту галопирајућим темпом, с обзиром да је прошле године фирма на чијем је челу Драган Томић направила губитак од 4,6 милијарде динара, што је готово шест пута више него 2012. године.
Истовремено, Симпо за порезе и доприносе дугује држави 5,7 милијарди динара.
Економиста МИладин Ковачевић тврди да Симпо има тржиште и да би зато требало да се приступи реструктурирању те компаније.
"То значи и свођење броја запослених на одређену меру, преиспитивање програма производње. Тек након тога би се могао наћи стратешки партнер и држава би требало да прода свој удео", наводи Ковачевић.
Он додаје и да би исти сценарио требало да се примени на Петрохемију, док би за Железару требало одмах тражити стратешког партнера.
"Ако се ни на који начин не буде могао наћи партнер, онда би та компанија требало да уђе у стечајни поступак", закључује Ковачевић.
