БОДЛЕР - зеленокоси садиста
Шарл Бодлер, велики француски песник средином прошлог века, који је извршио снажан утицај на потоње француско песништво, рођен је од родитеља који су, по његовим речима, били идиоти, лудаци или умрли од страшног лудила“.
Бодлер је почео рано да осећа да су „у њему упредене болесне наследне клице“. То се први пут јасно показало после смрти његовог оца: кад му се мајка преудала, покушао је да удави свог очуха.
Бодлер је био поремећен у својим осећањима, што је повлачило и поремећаје у расположењу, мишљењу и понашању, док му је разум остао очуван.
Немоћан да прикрије своје унутрашње поремећаје, он је своје чудовишне и неурачунљиве настраности и изопачености у поступцима испољавао не само јавно, већ их и истицао цинично, па су о њему у том погледу остале многе забележене анегдоте.
Изопаченост чула
Извор његове поремећености и друштвене неприлагодљивости лежао је у изопачености његових чула, нарочито чула вида и чула мириса. Он није имао осећање допадања за природну боју косе, већ је осећао задовољство у зеленој боји и њоме бојио своју косу. Имао је необично чуло мириса, и о томе је сам говорио: „Моја душа лебди над мирисима као што душа лебди над музиком“.
Прочитајте и:
Бетовенова меланхолија
Његов нос су привлачили трулеж, распадање и кужни задах. Одлазио је на ручак у отмен ресторан „Кафе Риш“ без кравате, голог врата и у оделу за гиљотину. Живео је у стану посред ужасног окупа гуштера, водених змија и гуја. Мењао је стан сваког месеца и често спавао код својих пријатеља.
Једном приликом је седео за кафанским столом са својим пријатељем. За суседним столом је седела непозната плавуша, која је са занимањем слушала Бодлеров разговор. Одједном се обратио непознатој девојци:
„Госпођице, ви украшени златом, раскошна плавушо, чујте ме, с вашим лепим зубима, радо бих Вас угризао, и ако изволите допустити, рекао бих Вам како Вас волим. Ја бих Вам свезао руке и обесио бих Вас за шаке о таваницу моје собе, обесио бих Вас о таваницу моје собе.“
Садиста
Поред изражене садистичке наклоности, он показује и друге, које и сам признаје:
„Једног јутра сам устао нерасположен, тужан, уморан од доколице, и прохтело ми се да учиним нешто необично. Отворим прозор и чујем како доле, стаклар нуди своју робу пискавим гласом. Не знам зашто, обузе ме деспотска мржња према том сиромашу. Позовем га горе, радујући се што ће до шестог спрата носити своја стакла, а онда сам разгледао његову робу тражећи длаку у јајету. Напослетку, истерао сам га напоље. Па онда истрчао на балкон и зграбио саксију са цвећем. Кад је стаклар излазио из капије, бацио сам своје оружје и полупао сву његову робу.“
Бодлерово песништво је у пуном складу са његовим унутрашњим поремећајима. Кад говори о вољеној жени коју не види очима, он се ње сећа по задаху њених испарења.
Наклоњен опијатима
Бодлер је био наклоњен и уживању хроничних отрова: опијума, хашиша и алкохола. У својој песми „Вештачки рај“ говори о „вину и хашишу као средствима која умножавају индивидуалност а у писму свом пријатељу жали се: „Осећам се врло рђаво, драги мој, јер немам опијума“.
Болест која је убила најелоквентнијег песника свог доба
Мучен целог живота лакшим и пролазним симптомима болести, несаницама, главобољама, узнемирењем, последњих пет година његовог живота протичу у наглом погоршавању.
Иако му је дух био поремећен, Бодлер је био обдарен снажним песничким надахнућем. Ипак, последњи дани су му протекли у ишчезавању свих телесних и душевних снага. Бодлер, који је био човек који је имао најбогатији речник свог доба, био је осуђен на болест која одузима речи. Овај песник, који је некада владао елегантним фразама, пред крај свог живота, могао је само повремено да изговори понеку псовку.
