ЗА ВЕЧНОСТ: Дирљив говор Божидара Маљковића на сахрани Ранка Жеравице

Легендарни кошаркашки тренер Ранко Жеравица сахрањен је у суботу у у Алеји великана на Новом гробљу, у Београду, уз присуство веиког броја његових поштовалаца, пријатеља и чланова породице.

Дирљив говор одржао је Божидар Маљковић, још један од кошаркашких тренера који никада није крио да је много у послу научио од Ранка Жеравице. Ево и његовог говора:

„Поштовани пријатељи,

Непосредни повод нашег окупљања јесте смрт једног великог човека. Међутим, прави, истински разлог што смо се у оволиком броју окупили, јесте да славимо један плодоносан и дуг живот. Тај живот је био дуг, јер је Ранко у њему успео оно што је најтеже - а то је да оформи и сачува једну узорну и здраву породицу. Он иза себе оставља Загу, Дулета и Гоју. Он иза себе оставља своје унуке.

Ви свакако од мене очекујете да покојника хвалим. Ја то нећу урадити због реда и обичаја, већ зато што је то истина. Јер ако уз Николу Теслу постоји нека позитивна идентификација са нашом земљом, онда је то спорт. А причајући о спорту, морамо причати о спорту у којем смо ми најуспешнија нација на свету. Морамо причати о кошарци. Кошарци је Ранко подредио све, а кошарка је заузврат Ранку дала свет. Баш цео свет. Дала му је да буде првак света, најбољи и највећи на свету.Замислите, ми, а већи и виши и бољи и испред Американаца и Руса. Ето то је нама дао овај човек кога смо дошли да испратимо на неки други терен, поред кога га већ чекају Џон Вуден, Аца, Нејмсит. Дакле одлази у добро друштво.

Замишљам, пре његовог рођења, неку кошаву над Драгутиновом, и као у бајци неко суђење. Као неки далеки разговор којим му богови кроје судбину. Његов усуд. Он је сам пред тим судом. Тужилац и судија су исти. А он нема адвоката. Пресуда је трајна и коначна, и без права на жалбу. Ти си Ранко Жеравице доживотно осуђен на кошарку. Замислите да ослободиоци нису конфисковали сву имовину његовом оцу. Он би био велепоседник и ранчер. Био би нико! Замислите да поражени немачки официри нису морали да направе кошаркаши терен у Кикинди где је Ранко учио прве спортске кораке.

Па селидба у Београд. Па просветитељски рад по целој Југославији. Па репрезентација. Па Првенство света. Па олимпијска медаља. Па Аренгетина. Замислите каква је тада била привилегија седети и ћутати у друштву тог и толиког човека. А Ранко је прихватао све. Везивао је људе за себе. И ишао је кроз живот спуштеног гарда, ваљда сматрајући а приори да су људи налик њему, дакле добри. Нажалост, нису. Бар не увек.

Ми, овде врло добро знао да оспоримо вредност управо онима који су у сваком погледу бољи од нас. Тако да овај човек овде, у Србији нема ни свој институт, ни своју библиотеку, па чак ни свој кошаркаши терен. У Америци би имао све наведено. У Русији би имао и чин генерала, приде. Оно Ново Милошево, бивше Драгутиново би можда могао да се у неко будуће паметније време зове Ранково. Кад већ људи из света не знају где је, а онда бар да знају ко је оданде. Можда тада неки страни инвеститор, преко потребан банатској депресији, каже па оданде је Ранко, тамо мора да су вредни и добри људи.

Драги шефе, ево припала ми је част да и тебе као и Ацу баш ја испратим. Прилика да баш ја држим ово слово за хвала ти. Ја боље и мушкије не могу. Слава ти."

Сахрани су присуствовале најистакнутије личности из света кошарке и спорта међу којима и Борислав Станковић, Влада Ђуровић, Душко Вујошевић, Жељко Лукајић, Дражен Далипагић, Богдан Тањевић, Мирко Новосел, Мирослав Мута Николић, Зоран Мока Славнић, Раша Радовановић, Жарко Варајић, Божидар Маљковић, Дејан Бодирога, Игор Ракочевић, Млађан Шилобад, Небојша Човић и Владимир Цветковић.

Жеравица је преминуо у четвртак у 85. години живота и остаће упамћен по импозантној тренерској каријери. Водио је репрезентацију Југославије до злата на Олимпијским играма (1980), Светском првенству (1970), до сребра на Играма 1968, Мундобаскету 1967 и Еуробаскетима 1969. и 1971, односно до бронзе на Светском првенству 1982. године.