Љубиша Самарџић никада није преболео ГУБИТАК СИНА, а његова животна прича заслужује филм "Мислио сам да нећу издржати"
Трновит пут до вечне легенде српског глумишта.
Љубиша је, без премца, био и заувек ће остати један од омиљених глумаца домаће публике - неки га воле и памте као Шурду, ког је играо у серији "Врућ ветар", док је другима пак дражи Смоки - лик из филма "Пешчани замак" Боштјана Хладника из 1962. године, откад датира и овај његов надимак. Било како било, једно је сигурно - српско глумиште тог 8. септембра 2017. остало је без великана, једног ог својих миљеника.
Легендарни Шурда, Бошко с Петловог брда и тата на одређено време рођен је у Скопљу 19. новембра 1936. године, у породици рудара, који су радили у руднику угља "Јелашница" код Нишке Бање.
"Тешко ми је да причам о томе..." Драган Мићановић открио како је доживео лик убијеног премијера ког тумачи у "Сабљи"
Пријатељице му до смрти нису опростиле издају: Нова серија оживљава скандалозни живот писца Трумана Капотеа
"Њена музика, њен живот, њено наслеђе" Најављен филм о Ејми Вајнхаус као вечити доказ њеног успеха и славе
- Отац Драго, радио је у руднику "Јелашница", пет километара од Нишке Бање у којој смо живели. Био је јамски техничар и сваки динар мале плате крваво је зарађивао. Тежак рад нарушио му је здравље и, 1948. умро је. Остали смо само са минималном, породичном пензијом, од које се, како се онда говорило, није могло ни умрети, а камо ли живети - говорио је својевремено Љубиша.
Мајка је на све начине покушавала да се запосли, али без икаквог успеха. Почела је да препродаје ствари, да штрика и да нас од те злехуде зараде издржава - рекао је 1973. године за ТВ новости, а пренео је Yugopapir.
Рано је остао без оца, али никада није престајао да се диви својој мајци, која му је била највећа подршка, иако је имала мизерну рударску пензију.
- Са девет година, колико сам имао када је отац умро, осетио сам сву тежину немаштине и како сам постајао старији, све више сам желео да мало помогнем мајци да, неком успутном зарадом, повећам кућни буџет. Радио сам, преко школског распуста, код ујака који је имао радњу за поправку писаћих машина, био сам портир у хотелу "Србија". Све то помагало је, али недовољно - говорио је глумац.
Како би помогао породици, одлучио је да се укључи у посао, те је сваког дана доносио лед.
- Сваког јутра скупљао сам празне џакове и полазио у „Албатницу“, километар и по удаљену од Грађанске болнице у Нишу, по табле леда. Товарио сам их на леђа, увијене у џакове и носио до трамвајске станице. А ту, на станици, чекале су ме нове муке. Требало је или прошверцовати лед у трамвај, или наћи кондуктера довољно мекана срца који би ми дозволио да уђем. Ови други били су много ређи, тако да сам редовно шверцовао лед. Наравно, лед би због врућине у трамвају брзо почео да се топи и моји пакети су ускоро постајали мали извори из којих су по трамвајском поду, између летвица, текли прљави поточићи - причао је својевремено.
Младалачког бунта му није недостајало, те су га прозвали разбојником, али није волео да се туче:
- Путници су протестовали, кондуктер је заустављао трамвај, а када би наишла и контрола – долазило је бога ми и до жустрих расправа па и туче. Не, нисам волео да се тучем… Па ипак, био ме је глас да сам прави разбојник. Уписао сам се, у то време, чак и у боксерску школу, код Браце Лозановића, боксовао сам у другој екипи, у полутешкој категорији, а чест спаринг партнер био ми је данашњи директор Луткарског позоришта у Нишу, Цветичанин.
Познат по јаком ударцу, често сам добијао незахвалну улогу вратара на игранкама, у ствари „чистача“ чији је посао био да заводи ред и мир, да дели правду кавгаџијама. По некад сам морао некога и да нокаутирам - говорио је уметник.
Велика подршка су му били пријатељи, који су га редовно чекали на станици и помагали му да утовари плоче леда у трамвај.
- Када данас, са ове дистанце, читаво то стање анализирам, схватам да је тај мој бунт, то моје импулсивно реаговање било последица ситуације у којој смо се налазили ја и моја породица. То није бунт против људи, него против услова у којима сам, рођењем и стицањем несрећних околности, био осуђен да живим. Било како било, уз тучу и свађу, или без њих, тек плоче леда су свакодневно стизале на последњу трамвајску станицу. Тамо су ме, обично, чекали моји другари и помагали да их пребацим до посластичарнице. Онда су они одлазили, на Грчку ливаду или Женеву, а ја сам почињао да правим сладолед - присетио се Смоки.
Како је време пролазило, породични бизнис се развијао.
- Памтим то бакарно казанче, око кога сам стављао изломљени лед претходно добро насољен, ту смесу која је тек уз много мога зноја постајала сладолед. Када бих све припремио, почињао сам да окрећем точак чији су се окрети преносили на жљеб, а са овога на то бакрено казанче и једну шипку у њему која је мешала смесу... Мешање сладоледа обично је почињало у десет и тридесет а завршавало се у подне да бисмо, поподне, имали свежу робу. Мајка је решила да развије посао. Поред колача, сладоледа и лимунаде, почели смо да правимо и продајемо и кифлице, млеко, белу кафу. Све то речено је код куће која је била подоста удаљена од посластичарнице тако да смо, сестра, мали брат и ја, сваког јутра вукли кроз парк канте, тепсије, лонце са нечиим. Наш дан почињао је врло рано, били смо на ногама већ у шест часова, у време када су наши вршњаци увелико спавали. Већ у девет био сам уморан и поспан. Па ипак, живело се. Пара је било не много, али више него раније кад смо сви били без посла - објаснио је тада глумац.
Он је из беде у којој је живео успео да извуче само најбоље, те да никада не скрене с правог пута, пута који га је учинио једном од највећих легенди коју је српска кинематографија имала.
- Ја сам у ствари човек из рударске породице, који сматра да је тај рударски хлеб заиста тежак. Знам да сам као дете упамтио нешто веома значајно, а то је поштовање човека по сваку цену и пожртвовање за свакога. Увек сам у игру уносио срце и искреност, желећи по сваку цену да ми се то врати. На срећу, та моја искреност је била пресудна да имам велики, огроман кредибилитет аутора и код колега - говорио је Самарџић.
Шира публика упамтила га је по надимку Смоки, који је добио због улоге. Самарџић је у остварењу словеначког редитеља Бостјана Хладника играо једног од двојице другара на летовању који срећу девојку (Милена Дравић) само у капуту и бикинију која тврди да су јој украли новац и одећу док се купала.
Она им се придружује, помало се љубакајући са обојицом, док они почињу да краду због ње. Четири године касније Самарџић је поновио ову улогу и у ТВ серији "Смоки".
Љубиша Самарџић преко 50 година био је у браку са Мирјаном која је девет година била млађа од њега, а једном приликом открио је и како су се упознали:
- Упознао сам је на Бледу где сам служио војску, а она дошла са породицом на летовање. Било јој је 17 година, мени 26. Кад сам схватио да испред себе имам интелигентну особу која у мени покреће љубав и страст, покушао сам да је освојим свим силама. Било је тешко јер је она сматрала да су глумци боеми. И њен деда, протојереј сремско-митровачке цркве, говорио јој је: “Јао, дете. Па где глумац?” Али, вољом, упорношћу и љубављу успео сам да је освојим - изјавио је Самарџић који је описао романтичне детаље из њиховог брачног живота.
- И тако две године. Венчали смо се 3. јула 1966, затим смо добили Драгана и Јовану. И све ово време она ме осмесима испраћа и дочекује. Мира је стуб куће, мој ослонац и велика помоћ у реализацији свих филмова и серија. Каква је наша веза данас, после толико година, речито говори наше буђење, када се утркујемо ко ће пре да донесе јутарњу кафу у кревет. Уз излежавање и густирање кафе, и вести од којих нам се диже коса на глави, размењујемо мисли уз најчешће супротне ставове и коментаре. Та несвакидашња љубав, присност, поштење, та брижност, то је само наше - говорио је славни глумац.
Давне 1990. године Љубиша и његов син Драган, кога су звали Гага, основали су продуцентску кућу "Цинема Десигн". Пословни залет прекинула је Драганова тешка болест. Гага је са 34 године изгубио живот након тешке борбе са леукемијом. Читава породица Самарџић борила се до последњег момента његовог живота.
- Све смо учинили да победимо ту опаку болест. Супруга Мира стално је бринула о њему, а ја сам даноноћно радио, снимао и слао новац клиници у Лондону. А кад је Гага одлазио, мислио сам да нећу издржати, да ће ми срце препући, да ће и мени ускоро доћи крај. Тај бол је био огроман, незамислив, не постоји ништа страшније за човека, него да сахрањује сопствено дете. Ту су и она грозна питања која човек себи поставља у таквим тренуцима - зашто то нашој породици да се деси, јесмо ли у нечему погрешили... Био је то кошмар из кога данима и ноћима нисам могао да изађем, емотивно и физички сам потпуно пао, изгубио сам вољу за било чим, све док ме није пренула и тргнула моја супруга Мира. Рекла ми је: "Човече, живот је смрт, упамти то! Настави да радиш, јер ћеш у томе наћи смисао опстанка". И била је у праву - причао је Љубиша.
Љубиша Самарџић преминуо је у Београду, 8. септембра 2017. године, у 81. години.
- До последњег дана сам са њим шетала и бринула се о њему на један посебан начин. Када бринете о неком са љубављу, онда то није нешто што би се могло описати. Можете да мислите само како изгледа када неко одлази, а ви не знате шта у том тренутку да радите. И гледате како одлази неко кога волите 53 године. Предосећала сам, то је изгледало тако. Син нам је умирао на сличан начин. Љубиша је боловао дуго и смрт није дошла изненада. То је једна агонија која је трајала", рекла је супруга покојне легенде - рекла је Љубишина супруга Мирјана.
Љубиша Самарџић је, према сопственој жељи, сахрањен у породичној гробници, где почива његов син, а не у Алеји заслужних грађана, попут осталих великана из своје бранше.
Србија Данас/Kurir.rs/Пренела С.С.
