ТУЖНА ПРИЧА ГИДРЕ БОЈАНИЋА! Глумац је са 9 година ОСТАО СИРОЧЕ, волео је КАФАНУ, а за Коју је УРАДИО ОВО!
Глумци Крагујевачког позоришта су скупили паре, купили му одело и карту за Београд да оде да полаже пријемни на Академији!
Познати глумац Драгомир Гидра Бојанић са само девет година је остао без оца. Његова ћерка Јелена Бојанић открила је детаље из детињства свог оца:
- Гидра се често сећао ноћи у којој су му одвели оца. Ретко је причао о томе, али то је била кључна епизода која ће потпуно променити живот и после које ће остати сироче!
ИСПЛИВАЛА ТАЈНА ЧУВАНА ВИШЕ ОД 4 ДЕЦЕНИЈЕ: Ево о чему ЗАИСТА говоре стихови ЛЕГЕНДАРНЕ ПЕСМЕ
У СТАРОМ СЕЛУ ПОЧЕО 21. МАЕКС – Фестивал мале експерименталне сцене
Мајка му је, како је додала, умрла од туберкулозе, а отац је ухапшен после Другог светског рата.
- Гидра је носио сендвиче стражару да би их овај однео његовом оцу. Када се трећег дана стражар појавио у дедином шињелу, Гидра је схватио да су му убили оца. И он је са девет година остао на улици. Неки деда је покупио њега и још неколико дечака са улице и одвео их да раде у фабрици конзерви - испричала је Јелена Бојанић.
И онда почиње филмска прича будуће звезде филма.
Мало спорије од метка Ентонија Гидре, он улази у драмску секцију, па у аматерско позориште и на крају у Крагујевачко позориште.
После три године, глумци Крагујевачког позоришта су скупили паре, купили му одело и карту за Београд да оде да полаже пријемни на Академији.
Када се завршио пријемни, упитао га је Раша Плаовић:
- Имаш ли ти где да спаваш у Београду?
Гидра му је одговорио да има, а заправо није имао никакав смештај осим оног на железничкој станици. Плаовић је то схватио, па је рекао чистачицама на Академији да распреме једну собу с метлама и кантама у коју се уселила будућа звезда.
На Академији је упознао будућу супругу - Љиљану Контић, такође глумицу. И тај брак је био филмски, не само због професија актера, већ због садржаја.
Раша Плаовић им је био кум на свадби.
- Они су се венчавали три пута, а два пута су се развели. Мира Ступица се стално шалила с мојом мамом: 'Ti си једина жена која се разведе и остане да живи у кући с бившим мужем'. Говорила ми је за тату: 'Био ми је толико симпатичан, јер је толико псовао да нисам могла преко тога да пређем'. Тата не би опстао без ње - каже Гидрина ћерка.
Захваљујући њој Гидра је живео дуже. Живео је брзо, био је од оних људи који су могли много да попију, а да буду забавни и причају вицеве.
На питање да ли се њен отац плашио да ће га на крају памтити само по улози у "Жикиној династији" Јелена каже да није и додаје да свако у каријери има тезге које постану најпопуларнији део каријере, али не и једини.
- Како је то узело маха, стизали су са сваким новим наставком све мањи и мањи сценарији. Они су импровизовали на снимањима. Ти филмови подсећају људе на неко лепо време и конектују их с прошлошћу. То нема везе с тим да ли је то добра или лоша комедија, ни да ли је тезга или импровизација, већ је само носталгија за неким временом - каже Јелена.
А у једном од тих наставака тог филма појављује се млади Никола Којо, који се сетио снимања једне епизоде са Гидром.
- Осамдесет шеста, јануар. Ја млад војник, још увек на обуци. Рашка. Хладно, увек нека тензија, неко ванредно стање. Долазе по мене и изводе ме са обуке. Имаш посету, кажу… На обуци нема посете, а кад је ванредно стање, нема изласка из касарне. Долазим на капију, чека ме командант са књижицом и дозволом за излаз. Ништа ми није јасно. Са друге стране стоји поред аута и пуши Гидра: "Шта чекаш? Улази" - каже ми својим шумадијским акцентом, кога се није никада одрекао.
- Одвео ме је у кафану, нахранио, дао као сад војнику да даш 1.000 евра и отишао. У пар реченица које смо изменили, рекао ми је да је дошао, јер има нека посла у близини. Остало време смо ћутали - рекао је Којо.
По повратку из војске сазнајем од пријатеља да ме је слагао. Сео је у ауто и дошао само због мене. Рекоше ми да је тако Миливоје Живановић бринуо о њему и другим глумцима - клинцима. Желео је да врати ту пажњу и да се настави традиција. То је био Драгомир Бојанић Гидра - описује Никола Којо.
Глумац Петар Божовић о Гидри је рекао:
- У животу сам рано остао без родитеља, али сам их касније стекао на филму. У мом првом филму ‘У раскораку’ оца ми је играо Гидра. То је био мој први и незаборавни сусрет с њим и од тада је он мој ћале. Његова дивна жена Љиља ми је у филму ’13. јули’ била мајка. После тога, кад год бих их срео, грлио бих их као своје родитеље, а њихову ћерку сматрао сам млађом сестром. Фале ми - каже Божовић.
Не зна се да ли је тај Гидрин бекграунд сирочета утицао на чињеницу да се викендом код њега и супруге на ручку окупљају млади глумци које је подржавао. Један од њих био је и Жарко Лаушевић, који је једном приликом, током снимања филма, позвао Гидру око поноћи и рекао му:
- Треба неко у сцени да ме удари трамвајем. Ајде, молим те, дођи ти да ме удариш! Ти си сигуран, немој да ме неко други удари трамвајем - и ћале се спакује у поноћ и оде да сними ту сцену - присећа се Гидрина ћерка.
- Он је играо неколико година у шпагети вестернима, а вратио се из Италије због носталгије. Њих тројица су отишли у Италију: Беким Фехмију, Тори Јанковић и мој отац. У Београду су се снимале копродукције и једном приликом ту је боравио Карло Понти, муж Софије Лорен. Допала му се ћалетова фаца, а још је Гидра у неким деловима Италије назив за змију, а тај надимак Гидра је добио на улици, на шатровачком - присећа се Јелена италијанске епизоде свог оца.
Позната глумица Роми Шнајдер и њен муж су такође позвали Бојанића за један филм. Глумио је и са француском глумицом Ани Жирардо у филму "Биће скоро пропаст света".
Гидра је знао шта ће се десити са земљом када се појавио Милошевић. Његова ћерка Јелена је деведесетих отишла у Америку. Пре тога је била у Лондону. Њен отац се из иностранства вратио због носталгије, а она због његове болести.
- У једном повратку у Србију, 1993, отишла сам директно код њега у болницу. Слетела сам у Будимпешту. Грозно време. Из Будимпеште сам директно отишла на ВМА. Онкологија, четврти спрат. У четири ујутру је све мрачно, а на крају ходника на четвртом спрату светло. Ми се приближавамо. Цео ВМА је био пун војске под оружјем. Није изгледало као болница, већ као објекат под опсадом. Имала сам утисак да сам се вратила у неку другу државу. Моја генерација није била свесна. Попнемо се и видим кроз мрак гужву. Они довозе хеликоптером рањенике, све деца од 18-19 година, оперишу их, многи су без ногу. Медицинске сестре довозе те младе рањенике у колицима до татине болничке собе и Гидра им прича вицеве у четири ујутру. Знали смо да му је крај и сестре су му шверцовале цигарете. У његовој соби дежурни лекари и рањеници се смеју његовим фазонима. Они седе од 11 до четири ујутру код њега, а он има читав монолог, па за сваког од њих штос. Тако је месец дана умирао и свако вече у тих месец дана забављао рањенике - навела је његова ћерка.
