Све продала за мало угља и умрла у сиромаштву - Била је српска краљица љубавних романа, а живот завршила у мукама
Њен животни пут ишао је кривудавим током.
Милица Јаковљевић позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Врхунац у својој књижевној каријери постигла је писањем прозе која је бележила домаћу књижевност у периоду између два светска рата, док је под псеудонимом објавила више љубавних романа који су обележили српску књижевност.
Њен живот обележио је велики успон у новинарској и књижевној каријери, али ретко ко зна у каквим је мукама и без игде ичега окончала свој живот.
"Та чињеница ми је поражавајућа..." Слобода Мићаловић први пут проговорила о ПРЕВАРИ У БРАКУ, глумица послала јасну поруку
Ево зашто римским статуама одрубљују главе - Разлог је генијалан, а ово никоме не би пало на памет
И ова ГЛУМЧИНА се прикључује "Јужном ветру", последњи наставак серије се завршава У ВЕЛИКОМ СТИЛУ
У свом стану у Молеровој улици на Славији, Милица је писала о љубави, браку и животу грађанске класе у Југославији. Шетала је београдским улицама "заносна у љубичастој пелерини, дотерана и негована, са дугим локнама, лепа и смерна Мир Јам, патријархална девојка из добре куће".
Упркос чињеници да је писала о љубави и браку, Милица се никада није удавала, а о њеном приватном животу се много више нагађало него што се заиста знало.
Након што је прешла чедрдесету, по београдским кулоарима почела су говоркања да њен стан посећује тадашњи веома познати и један од најпривлачнијих глумаца Божидар Божа Николић. Од ње је био старији пет година, удовац, а веза је растурена након једне деценије због, како се причало, Миличиног категоричног одбијања да везу крунишу браком.
Волела је и Витоја, Словенца којем је посветила роман "Словеначка гора".
"Другог дана ја и Витој изашли смо пре подне сами у шетњу. Водио ме у парк Тиволи. Како је то диван парк, светао, пун цвећа, покрај једног малог језерца. Сели смо на клупу. Причали и заћутали. Птичице су цвркутале око нас, деца се у долини играла, сенке дрвећа покривале нас, језеро је било мирно, а моја душа усталасана. Витој ми се наједном наже ниже, обгрли ми рамена и пољуби ми усне", открила је у својој аутобиографији.
Мир Јам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом "Треба ли подићи жени споменик", залажући се да се дамама призна свако умеће.
Међутим, нису сви подржавали рад ове јединствене жене. Многи су је критиковали и оспоравали, уз аргументе да њен рад није могао да се мери са мушким ауторима тог времена. Често су је упоређивали са братом, познатим писцем Стеваном Јаковљевићем, аутором "Српске трилогије". Његова одисеја која је описала српског војника као правог победника у Великом рату донела му је тутулу аутора првог српског бестселера.
Милица Јаковљевић је аутор романа "Рањени орао", који се сматра најлепшом љубавном причом српске књижевности екранизован је 2009. године и тако се опет нашао у жижи јавности. Поред тога писала је и романе "То је било једне ноћи на Јадрану”, "Непобедиво срце", "Отмица мушкарца", "Грех њене маме", "У словеначким горама", "Самац у браку" и "Мала супруга"...
Тада се десио потпуни преокрет у њеном животу.
Милица, која је била једна од најпознатијих новинарки тог времена, током окупације одбила је да добро плаћен посао ради у Недићевим окупационим новинама како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.
После рата за њу није било посла ни пензије, док је Стеван напредовао великом брзином на лествици друштвеног успеха. Два пута је биран за посланика у Већу грађана Југославије.
Била је одбачена, заборављена и санкционисана. Статус новинара је изгубила јер је прошло више од девет месеци без ангажмана, а нико није узимао у обзир разлоге. Одбијена је и за пензију, а да би преживела, сва ауторска права својих књижевних дела пренела је на београдског књижара Ивана Веселиновића.
То је обелодањено тачно 20 година након њене смрти, када је 1972. године Атеље 212 у свој репертоар уврстио представу "Рањени орао". Породица, која је очекивала материјалну добит због извођења њеног дела, остала је у шоку када се Иван Веселиновић појавио са уговором на чијој полеђини је писла порука да јој је он "омугућио да приушти нешто угља како се не би смрзла", те да зато на њега преноси сва права.
Умрла је 22. децембра 1952. године од запаљења плућа, а вест о њеној смрти нису објавиле ни једне новине.
Србија Данас/Курир/К.Л.
