ВЕЛИКИ ГРАД ПО МЕРИ МАЛОГ ЧОВЕКА - ауторски текст Горана Весића

Током првомајских празника прочитао сам монографију о Влади Илићу „Први модерни градоначелник Београда” из пера Саше З. Станковића. Много сам научио о Влади Илићу, вероватно најбогатијем Србину између два светска рата, једном од водећих пословних људи у Европи, власнику петнаестак текстилних фабрика у Београду, Лесковцу, Зрењанину и Карловцу и градоначелнику Београда од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. Оно што је за модернизацију и развој Београда у периоду од 1964. до 1974. године представљао градоначелник Бранко Пешић, то је за период између два светска рата био Влада Илић. Период у коме је Илић водио Београд остаће упамћен као „златно доба” развоја нашег града које је грубо прекинуто ратом и бомбардовањем 1941. године.

Илић је био привредник али се као први човек Београда показао изузетно способним за вођење јавних послова. Спровео је реформе у градској општини, умањио цену електричне енергије и на тај начин утицао на развој занатских радионица. Средио је финансије Београда и тако омогућио јавне радове великих размера. Решавао је социјалне проблеме, градио радничке станове, здравствене установе, дечја прихватилишта, школе и паркове. Илић је спровео плански развој Београда и формирао Саветодавни комитет за уређење и улепшавање Београда. Установио је и Техничку дирекцију Београда која је донела прву Уредбу о заштити београдских старина. Тако су створени услови да се чувају споменици културе Београда. Када је изабран за градоначелника његов програм је жестоко критикован у опозиционој штампи као ширење „неразумног буџетског оптимизма”. „То је по мом мишљењу, а и по моме досадашњем искуству, једини пут који води успеху. Њему се може на први поглед замерити само једно, а то је дуг. Међутим, ми ћемо се одмах потрудити, и у томе ћемо успети, да га знатно скратимо”, поручио је Илић. После неколико година, сви су могли да се увере да је Илић био у праву. Београд, који је нагло растао, водио је домаћински као и своје фабрике. Вилу у којој је живео није изградио на Дедињу већ у кругу своје фабрике где је градио и станове за раднике међу првима у Европи.

Током Илићевог мандата изграђен је нови мост преко Саве који је понео име „Мост Витешког краља Александра И“. На стубовима овог моста, који је срушила југословенска војска у априлу 1941. године, саграђен је Бранков мост како су га назвали Београђани. Отворио је и друмско - железнички мост преко Дунава, који је спојио Београд и Панчево, назван „Краљ Петар ИИ“. Док је Илић био градоначелник Београда почела је изградња Храма Светог Саве, а изграђени су Градска поликлиника, Градска болница, Главна пошта, Дом Народне скупштине, Вуков споменик... Заједно са краљицом Маријом Карађорђевић радио је на заштити деце. Изграђени су Дом дечје заштите у Звечанској улици и Универзитетска дечја поликлиника у Тиршовој. Београд је финансирао 19 удружења која су се бавила заштитом деце, два дечја диспанзера, шест саветовалишта за одојчад и изградњу породилишта. „Оно што ми нарочито испуњава душу радошћу, то је факат, да смо дечију смртност у Београду последњих година смањили на половину”, говорио је Илић.

Илић је имао визију развоја града али и храброст и знање да је спроведе. Успоставио је трамвајску везу између Београда и Земуна. Отворио је Сајмиште, које је постало економски стуб новог балканског велеграда, на коме је своје производе излагало 17 најразвијенијих индустријских земаља. Тамо су организовани сајмови аутомобила и ваздухопловства, а на штанду Сименса Београђани су могли први пут да виде телевизију. Београд је последњих дана његовог мандата, 3. септембра 1939. године, био домаћин трке тадашње Формуле 1 која је одржана на стази око Београдске тврђаве. Насипање новобеоградске савске обале започело је за време Владе Илића који је планирао да на Новом Београду изгради насеље за пола милиона људи, што се догодило две деценије касније. Београд, док га је он водио, по броју становника али и по снази индустрије престигао је Загреб поставши финансијско и пословно средиште Балкана. Влада Илић је поставио темеље европског Београда.

Золошки врт, који је отворен 11. јула 1936. године, изградио је Влада Илић од својих пара и на свом имању. Врт је тада био двоструко већи него данас и простирао се све до Небојшине куле. Отварајући Зоолошки врт Илић је рекао да Београду „оставља отворену књигу, да из ње учи, и да ће судбина врта зависити од разумевања Београђана”. Донацијом градоначелника Илића 1936. године купљен је и амерички алигатор Муја, данас најстарији становник Врта.

Влада Илић је 1945. године осуђен на десет година затвора, све фабрике су биле национализоване а имовина конфискована. Разлог за осуду је била чињеница да су његове „фабрике радиле током рата” иако су нацисти у њима, као и другим фабрикама, поставили своје управе. За нове власти, водећи индустријалац Краљевине, био је класни непријатељ који је морао да буде уништен. Од смртне казне спасао га је лично Винстон Черчил. Провео је седам година у затвору, а једно време је под принудом чистио београдске улице како би био додатно понижен. И тај посао је радио са поносом, као што је са поносом водио Београд. Неколико месеци пошто је пуштен из затвора умро је у мансарди свог рођака у тешком сиромаштву. Сахранили су га његови радници који су му доносили пакете са храном док је био у затвору. 

Тешка неправда нанета овом човеку донекле је исправљена 2009. године када је Влада Илић рехабилитован. Београд му дугује много више. Не само да га се сећамо већ и да следимо његове и данас актуелне планове. Рецимо Илићеву идеју о развоју града:
„Позната је чињеница да је Београд град малог човека. Дужност свих нас је да га учинимо градом велике индустрије, велике трговине, великих пословних и финансијских трансакција”.