ДР АНА ПРЕМИНУЛА ЈЕ ОД КОРОНЕ НА СВОЈ 41. РОЂЕНДАН: Ова прича из њеног живота СЛАМА СРЦА, а мало ко је зна
Др Ана Чопорда преминула је од корона вируса у својој 41. години.
Др Ана Чопорда, анестезиолога у КБЦ Звездара, умрла је на свој 41. рођендан, лечила је друге, али је изгубила своју животну битку са короном.
Колеге и пријатељи су у шоку делили статусе о жени која је била сјајан лекар, лафица и велики борац, а они који је нису познавали су сада, након њене смрти, сазнали и зашто.
Победила је докторка Ана у многим биткама, али у овој са најљућим противником - ковидом - није.
СЛУЧАЈ НЕСТАЛОГ СПЛИЋАНИНА НАСТАВЉА ДА ТРЕСЕ СРБИЈУ: Нова мистерија - да ли је силуета која се спушта ка Сави заиста Матеј
ОВЕ ДВЕ СТВАРИ СУ КЉУЧ РЕШЕЊА МАТЕЈЕВОГ НЕСТАНКА: Огласио се пуковник Новаковић, ево шта је открио
КОЛИКИ РИЗИК СА СОБОМ НОСИ ПОВРАТАК ЂАКА У ШКОЛУ? Огласио се др Тиодоровић - објаснио када би ђаци могли да пређу на ОНЛАЈН НАСТАВУ
О терету који је носила 2017. године сама је написала текст, а о чему се ради, прочитајте у редовима који следе.
- Свака жена у неком тренутку свог живота жели да се оствари у улози мајке. Међутим, једног дана пре три године на једном од дежурстава осетила сам малаксалост, било ми је лоше. Урадила сам потребне анализе и лекари су ми наговестили да ћу ускоро морати на дијализу. То је био шок како за мене, тако и за моје најмилије. Прво питање које сам поставила својим колегама је да ли ћу моћи да имам потомство? - навела је она.
Овим речима започела је своју животну причу 2017. године др Ана Чопорда, која је објављена у часопису "Доживети 100". Она је тада описала како је на њено најважније питање у том тренутку о потомству добијала сличне одговоре: "Врло тешко пре дијализе, а на дијализи готово немогуће".
- Када једној младој жени, до јуче пуног здравља, саопштите да "осим" новонасталог здравственог проблема готово сигурно неће моци да има деце, у том тренутку само мислите да је најбоље да сањате и да се брзо пробудите из ружног сна - објаснила је тада.
Али храбра Ана није изгубила веру. Како је тада рекла, веровала је да постоји начин за решење њеног проблема, веровала је у чуда.
- Али нисам изгубила веру. Као лекар веровала сам да постоји начин за решење мог проблема. Месеце сам проводила на интернету ишчитавајући многобројне научне радове, студије и искуства људи који су се сусрели са сличним проблемом. Убрзо сам схватила да су чуда могућа, да могу да постанем мајка, али уз много стрпљења и срећних околности - објаснила је др Ана.
Дијализа није спречила моју жељу да постанем мајка
Ана није успела природним путем да остане трудна, па се тако са својим супругом одлучила на ИВФ процедуру у Атини. Желели су све да заврше пре почетка дијализе, међутим то се није десило. Ана је кренула на дијализу, а трудноћа се није десила.
- Прва два месеца дијализу сам примала у болници у којој радим. Сећам се, једном је дошао доктор и рекао ми како на основу мог тренутног крвног притиска морам да пијем антихипертензив. Одговорила сам му да због процеса вантелесне оплодње не могу да га узимам. Насмејао се, а затим се окренуо ка осталим пацијентима и са неверицом питао: "Да ли сте чули?" Сада сам јако срећна што је то урадио. Тај доктор ми је помогао и многи после њега који такође нису веровали у моју мисију, били су мој ветар у леђа да истрајем и да се борим за своје снове - испричала је тада др Ана Чопорда.
Докторка је ишла редовно на посао, нормално је радила, излазила, путовала, бавила се спортом. Није дозволила да је било шта спута да води нормалан живот. Затим, након пет месеци од почетка дијализе, створили су се услови за први покушај вантелесне оплодње.
- Први пут није успело. Три месеца касније друга вантелесна оплодња и она није успела. Мој супруг и ја нисмо то доживљавали као пораз, напротив прећутно смо веровали да ћемо успети и нисмо одустајали. Након осам месеци од другог покушаја уследио је и трећи, опет у Атини. Овог пута био је само ембриотрансфер из претходног пута замрзнутих ембриона. Нисам лежала и мировала, радила сам нормално. Само сам веровала. На првом вађењу крви показале су се позитивне вредности. При следећем налазу, након некоико дана, вредности су биле удвостручене. Нашој срећи није било краја - описала је своје срећне тренутке др Ана.
Трудна сам, лекари забринути, а ја пресрећна
Након првог ултразвука и потврде трудноће, када би се већина жена опустила и уживала у благословеном стању, за Ану је започео нови живот. Борба кроз све оно шта је чека.
- Како би моје тело могло да обезбеди најприближнију средину за бебу као код здраве жене, морала сам да примам дијализу шест пута недељно по пет сати. У томе ми је помогла медицинска сестра која је била уз мене сваки дан, као да је и она носила моје дете - објаснила је тада Ана.
Како је време одмицало, Ана је схватила да јој је потребан лекар који има искуство у раду са оваквим пацијентима. Само је један доктор, у целој Србији пре десет година имао трудницу слићну њој. И док је вечина доктора била против, он је одмах прихватио њен случај и постао део тима који је одржавао трудноћу.
- Сви лекари у тиму причали су о компликацијама, проблемима који могу да се јаве, међутим, верујем да нико није могао ни да претпостави шта ће се све то брзо и десити. Наступају први парамедицински проблеми. Како набавити додатни материјал с обзиром на то да уместо три, сада спроводим пет дијализних третмана. Писали смо на многе адресе и на крају сам потрошни материјал добила од једне фармацеутске куће из Македоније - испричала је докторка.
Већ на почетку трудноће све се искомпликовало
- Негде у трећем месецу трудноће почели су чудни болови у стомаку. Рекли су да је то нормално. На контроли гинеколог је, када је ставио сонду на мој стомак, направио такав израз лица да ми се следла крв у жилама. Окренуо је екран и рекао: "Па ваши јајници не могу да стану у екран колики су. Морате одмах да останете у болници". Тада је све почело да се компликује - сећала се докторка.
Од мршаве жене преко ноћи је добила генерализоване едеме. Тешко се кретала. Како описала тада: "Огромне ноге једва сам покретала, а огроман стомак је био болан, напет и пун воде".
- Први пут су ми пунктирали стомак и извукли 31 течности, после 12 х вода се вратила, а онда опет пунктирање и опет 31. јајници су само још више расли и још више течности производили. Тада су ми ставили дрен. Једном када је дошла сестра како бих примила дијализу де војке са одељења су је питале "Извините, да ли је ова трудница имала саобраћајну несрећу?". Тако сам изгледала, као да ме је неко у најмању руку тукао. Из стомака су ми висиле девице, ренови, ЗАВОН, газе, Хаслери, руке пуне браунила, потпуно издеформисана - описла је др Ана.
Како је још написала, болови су тада били несносни. Нико није знао шта јој је. Професор који ју је водио рекао је да никад у својој каријери није видео ништо слично. Како је време одмицало, стање је било све теже. Затим су почели и проблеми са дисањем, несаница.
Саопштили су ми да морам да прекинем трудноћу
Ану су тада прикључили на апарате за дисање.
- Могу само да замислим како је било мојој мајци, која ме је у свему подржавала и гледала ме како тонем све више због жеље да родим дете, постанем мајка - испричала је др Ана.
Конзилијум лекара се тада окупио у њеној соби како би је обавеснили да ће морати да прекине трудноцу ако жели да живи. Рекла им је да сачекају још мало и да ће заједно успети и победити.
- После месец и по дани пакла само један дан сам се пробудила и све је прошло. Јајници као да никада нису били велики и као да никад нисам имала воду у телу - овако је описала чудо које јој се догодило докторка Ана.
- Чак су ме и отпустили из болнице. Тада почиње период када нисам могла да спавам, ваљда од шока шта сам све преживела. Након месец и по дана од излазка из болнице, била сам 24. недеља, у беба је инала око 300 г, први пут сам прокрварила и лежала сам у болници наредних месец дана.
- У 32. недељи, на самом почетку 8. месеца, легла сам да одморим и пробудила ме је некаква топлота. Откривам се и схватим да лежим у локви крви! Као анестезиолог никад у операционој сали нисам видела толико крварење. Никад. Нисам стигла поштено ни да се уплашим, све се брзо одиграло. Ноа је рођена 20 минута касније са лепом оценом. Моја беба је била тешка 1950гр и 44цм дугачка. Кажу да је одмах заплакала, да је имала лепу боју. После пар сати дошао је неонатолог да ми каже да је беба почела лошије да дише и да је морао да је интубира и стави на апарат за вештачко дисање. Е, тад сам се први пут стварно уплашила. Кажу људи да кад добијеш дете све се промени. Тад сам схватила да је мајци једино важно да дете буде добро. Сутрадан сам се попела степеницама на 4. спрат на одеИјење интензивне неге да видим своју бебу. Опет нико није веровао да жена после царског реза то може. Након четири дана сам изашла из болнице, а петог дана сам возила ауто - писала је докторка Ана.
- Моја Ноа је тог дана кад је решила да се роди заправо само желела мајци да помогне. Имам утисак да је моја девојчица поручила: "Мајко теби хвала, а сад ћу даље сама да се борим". И ја верујем да је тако било - закључила је своју причу тада др Ана.
Ноа сада мора баш тако даље, сама, али родила ју је снажна и храбра мама и нема сумње да ће да израсте у девојку на који би мама била поносна.
