ДРАМАТИЧНА ИСПОВЕСТ ВАТРОГАСЦА ИЗ УЖИЦА: "Нисам херој, радио сам свој посао"!

- Да сам могао да страдам, могао сам! Да ли сам херој? Нисам. Радио сам свој посао. Хероји су моје колеге, извукли су ме из паклене врелине која ми је спржила кожу.

Ватрогасац Миодраг Сарвановић (45) из Ужица, три и по месеца после умало кобне интервенције, прича како је под ужареним лимом и гомилом бетонских блокова гледао смрти у очи, и о бици за живот која је уследила.

Дежурна служба Ватрогасне бригаде у Ужицу, 22. јул. Дојава да у селу Љубање гори велики објекат.

- Нас тројица смо први стигли. Ватра се толико разбуктала да нисмо могли да је обуздамо, па смо покушали да спречимо да се прошири на остале објекте - присећа се Миодраг.

Ушао је у гаражу да провери има ли у њој ватре, да из ње покуша да спречи ширење пожара. У тим тренуцима са објекта који је горео одвалио се бетонски зид, а за њим је пао и кров - право на гаражу.

Преко мене је пала једна па друга усијана плоча лименог крова, на њих се сручио зид, брдо бетона и дрвета. Остао сам затрпан, беспомоћан, згњечен. Ноге су ми биле заробљене, пржио их је ужарени лим. Као у вулканском гротлу - прича Миодраг. Утом је стигла друга екипа ватрогасаца. Војевали су на два фронта - на једном се гасила ватра, на другом се водила битка за Миодрагов живот.

- Кроз рушевине су гурнули црево да ме расхладе. Неко је разгртао бетонске блокове, неко моторном тестером секао греде, неко хладио ужарени лим. Храбрили су ме, бодрили, молили да се не предам. Лежао сам 20 минута затрпан силом која се отисла - прича Миодраг.

Санитет... Пријемно одељење ужичке болнице... Ноге изгореле до кукова... Нема чекања - право у Београд. Клиника за опекотине.

- Задобио сам опекотине трећег степена, повреде стомака, кичменог пршљена, чашица левог колена тотално је била спржена. Три, четири пута сам био оперисан, ни сам не знам колико. Месец дана сам био животно угрожен, три месеца сам лежао у болници - прича Миодраг.

Тек у болничкој постељи, кад је било извесно да ће сачувати живу главу, превртео је филм.

- Како би породица без мене? Незапослена супруга, ко би хранио четворо деце? Сцене под рушевинама сам одагнао из мисли, у бесаним ноћима само сам слушао гласове мојих колега, мојих спасилаца - вели Миодраг.

Колеге нудиле крв, кожу и помоћ

Миодраг хвали колеге, не само зато што су га спасли, и не само из Ужица! Није било дана, каже, да га у клиници није посетио неко од ватрогасаца из целе Србије и Сектора за ванредне ситуације. Нудили су крв, кожу, сваку другу помоћ.