АНА (20) ЈЕ БИЛА НАЈМЛАЂИ ПАЦИЈЕНТ НА РЕСПИРАТОРУ: Изашла је са осмехом на лицу, њен опоравак ПЕТ МЕСЕЦИ касније изгледа ОВАКО
Београђанка Ана Цвејић (20) спада у групу ризичних пацијената у време пандемије корона вируса. Иако је млада и јака, она већ дуго болује од дијабетеса, што је сврстава у угрожену популацију.
Београђанка Ана Цвејић (20) спада у групу ризичних пацијената у време пандемије корона вируса. Иако је млада и јака, она већ дуго болује од дијабетеса, што је сврстава у угрожену популацију.
Све већи број људи има овај проблем! Симптоми се развијају полако: ЕВО КАКО ДА ИХ ОТКРИЈЕТЕ НА ВРЕМЕ И СПРЕЧИТЕ ПОСЛЕДИЦЕ!
КОЛИКО ЈЕ ИНДИЈСКИ СОЈ ВИРУСА ПРИСУТАН У НАШОЈ ЗЕМЉИ? Имунолог категорично одговорио и ОТКРИО када ћемо достићи колективни имунитет!
СТИГЛИ РЕЗУЛТАТИ! Познато да ли превремено рођена беба из Ниша ИМА корона вирус, мајка у критичном стању
Ипак, када је приметила прве симптоме ковида, једина брига јој је била - да ли је заразила још неког. Онда, пар дана касније, кренули су симптоми који су бивали све јачи. На крају, уследила је борба за живот на респиратору, али Ана је изашла као победник, са огромним осмехом на лицу. Данас, пет месеци касније, о томе прича овако:
- Прве симптоме сам осетила након пар дана од заражавања, осећала сам се малаксало и уморно, међутим то сам преписивала много бржем ритму живота, него што сам пре водила, који је трајао два месеца. Мислила сам да је дошло до тачке прегоревања и да је време да смањим обавезе. Кренули су други симптоми, јака бол у грлу, бол у глави… С обзиром на то да ми је рођендан био 6 .новембра, та еуфорија ми је давала енергију, прикривајући остале симптоме. Тих дала кренуо је благ кашаљ, наравно да ми је одмах на памет пала корона, али сви смо желели да верујемо да је блага прехлада или умор, чиме смо се тешили. Те ноћи је све кренуло… Осетила сам да имам температуру, ујутру кад сам узела да измерим, молила сам Бога само да је немам, знала сам да ће то значити да сам све остале довела у опасност. Дан пре тога ми је био рођендан, сви су ме изљубили и изгрлили. У глави су ми само били они, нисам желела да икога доведем у опасност, било ми је брига за себе само сам желела да никоме ништа не буде. И сада сам, кад на све помислим, много захвална што сам ја та која је пролазила кроз све ово, себи никада не бих опростила да је неко због моје немарности завршио као што сам ја - каже Ана.
Ана од своје 13. године болује од дијабетеса, због чега се убраја у посебно угрожену популацију.
- Упркос дијабетесу, могу рећи да нисам особа која се брзо разбољева. И те како мислим да имам јак имуни систем, тренирам, храним се здраво… - каже Ана. Ипак, њеном телу предстојала је тешка борба.
- Првог дана температуре отишла сам у ковид амбуланту, као особа која има дијабетес нисам желела нити један моменат да чекам. Нажалост, иако се деловало на време, чекала сам на резултате теста 4 дана који је дошао негативан. У животу нисам осетила веће олакшање, толико сам била срећна што нећу никоме пренети. Међутим, стање се све више погоршавало. У сваком моменту сам била много психички јака, позитивна и насмејана, трудила сам се да се мислимавати, не можете ни јести, али у глави сам говорила “издржи и овоме ће доћи крај”, ни сумњала нисам да је тај “крај” могао изгледати другачије - каже нам Ана, додајући да су се у наредним данима нови симптоми само низали.
Симптоми ковида
- Након што сам осетила болове у леђима, испод лопатица, знајући да нисам параноична и да нисам умишљала ствари, отишли смо код пулмолога. Он ми је преписао нове антибиотике, јер је био сигуран да по мојој крвној слици, ја нисам ковид позитивна. Те антибиотике нисам ни почела да пијем, није било времена… Уследили су нови симптоми, веома брзи и јаки откуцаји срца, отежано дисање, повраћање. То је био тренутак кад сам молила за помоћ, кад сам рекла да је време да се позове хитна помоћ. Знала сам да ми треба помоћ, желела сам да се све заврши, било је исцрпљујуће и ја, онако позитивна девојка, овоме нисам видела крај.
Пошто имам дијабетес, мислили смо да сам у кетоацидози и, уз консултације са медицинским стручњацима отишли смо у Ургентни центар. Док пишем ово, 5 месеци касније, осећам исту ону бол, исте оне сузе у очима ми сад навиру као тад док сам у чекаоници чекала на помоћ. Сећам се како су ме људи око мене гледали, сећам се тих утешних очију које као да кажу “држи се, дете”. Након вишесатног чекања, мој отац је тражио да ми било како помогну, верујте ми да није то урадио, легла бих на сред пода и било би ме брига како то изгледа. Нисам више могла, мислила сам да ћу се сваког тренутка онесвестити. Убрзо сам била смештена и након што су потврдили моје сумње, а то је да сам у кетоацидози, дају ми терапију. Осећала сам велико олакшање што сам под њиховим надзором, знала сам да ће ми бити боље уз њих. Онда опет чекање, од једне до друге анализе, од ултразвука до рендгена… Од момента кад су ме примили нисам више могла да ходам. Колико год се трудила - снаге нисам имала. Након што и они почињу да сумњају да имам корону, одлучују да ме пребаце на одељење где се налазе пацијенти могуће позитивни на ковид. И у тим моментима, била сам насмејана и позитивна, верујући да се ближи крај. Међутим тад тест показује да сам позитивна, долази хитна помоћ и воде ме у ковид болницу. Не могу а да не споменем те дивне људе који раде у амбулантним колима, одушевили су ме и стварно учинили да на моменте заборавим где сам. Моје расположење се још више дигло иако знам где идем. Зато желим да истакнем колико је битно бити окружен таквом енергијом у тим ситуацијама! Овим путем желим ако ико од њих ово прочита зна да је једна млада девојка Ана јако срећна што је баш на њих налетела - прича Ана.
Борба за живот
- Наредна четири дана су била права борба за живот. Кад вам сад неко каже “борба”, можда је та реч већ изгубила своју јачину, али кад би је прочитали опет и стварно размислили о њој, имали бисте бољу представу о мом боравку у болници. Из дана у дан, стање је било све горе и горе. Четири дана, а мени се стање не поправља, све више сам постајала свесна како је све ово једна преозбиљна ствар. Имала сам нападе гушења и пулс ми је био убрзан, температура преко 39 степени. Особа као што сам ја, увек насмејана и позитивна, у том моменту сам 80% била сигурна да је за мене ово крај. Особа сам која обожава живот, радује му се и живи га пуним плућима. Нисам желела да се ту заврши, са својих само 20 година, па живот је преда мном, има још много ствари које желим да доживим. Након што сам добила дијабетес, мој живот се променио за 180 степени, од тог момента мој живот чине ситнице, од тог тренутка мој је живот постао једна оаза смеха и позитиве. Није било време да му кажем збогом.
Борба да се избегне респиратор
- У та четири дана ја бивам прикључена на кисеоник, на високе дозе кисеоника, све како би на било који начин избегли тај респиратор. Била сам премештена неколико пута на разна одељења, цела се болница борила да једна млада девојка не оде, да је извуку…
Нажалост, од тако лошег стања доста се ствари не сећам, али сећам се једне језиве сцене на интензивној нези пулмологије, кад се десило “нешто” (тачно шта је то било не знам, речено ми је да је био напад гушења – ја се не сећам), али сећам се да сам их све онако успаничене око себе гледала, да су ми ишле сузе и да су моје усне изговарале “молим вас, не дајте ми да умрем, ја волим живот”. У том тренутку све је стало, сад ми се све више чини да је трајало и неколико минута, погледи упрти у мене, ти несигурни погледи пуни туге. Брзо пребацивање на јединицу интензивне неге, где ме успављују и прикључују на респиратор. У том моменту то је била моја последња шанса…
Речено ми је да је анестезиолог приметио да се борим и да ћу се сама извући, те су тако одлучили да ме након 18х скину са истог. Знам колико им је било тешко, знам колико су ме сви тамо гледали као мало дете пуно живота, као њихово дете... Кад сам се пробудила, сећам се да је моја душа толико желела да се насмеје, да им покаже колико сам им захвална, али нисам имала снаге. Била сам јако уморна, само су ми сузе пошле, имала сам потребу све редом да их изгрлим и захвалим што нису одустали од мене. Као најмлађи пацијент који је био у тако лошем стању, морам рећи да су ти људи, сви медицински радници, спремачице, једни велики људи и да сам им неизмерно захвална на свему. На сваком осмеху, на свакој бризи, на томе што су ме тако волели и бринули о мени као да сам неко њихов… Такве ствари се никада не заборављају, па самим тим се и данас, након 5 месеци, а сигурна сам и да ће се до последњег дана мог живота, ово налазити у мом срцу. Нажалост, немам начин како да ступим у контакт опет са свима њима и зато користим ову прилику да се ово чује, користим прилику да им на овај начин захвалим на свему. Од тог момента, ја сам постала неки други пацијент, насмејан и срећан, толико захвалан… Надам се да ће ме се такве и сећати - каже нам Ана.
Опоравак након респиратора
- Од момента кад сам се пробудила, све је кренуло набоље. Сећам се момента након само пар дана од најгорег момента, од момента кад сам губила дах, да је дошао доктор поручујући ми да су резултати одлични и да су ми плућа као да се малтене ништа није десило, иако сам имала јаку обострану упалу… Сећам се колико смо сви били срећни и поносни, они на мене, а ја на њих. Мој лек је била њихова брига, осећала сам се да нисам сама и самим тим имала још већу снагу да се борим, као да ми је њихова енергија ту снагу давала. У болници сам укупно била 14 дана, на наше велико чудо мој опоравак је ишао одлично. Чуда се дешавају, а сигурна сам кад имате толику вољу за животом, неко горе неће дозволити да тај живот напустите.
Последице ковида
- На моју велику срећу, за сад немам никакве последице. Мој опоравак је ишао одлично. Оно што ме је уплашило јесте што сам након десетак дана од изласка из болнице, осећала неку слабост у грудном кошу. Знајући да многи имају последице и да је једна од њих везана за кардилошке проблеме, само сам се тога плашила. Одмах сам отишла код кардиолога и установили смо да је разлог мог високог притиска и убрзаног пулса у ствари један лек који сам морала да пијем како бих завршила своју терапију. Добила сам неке лекове и након два месеца, престала сам да пијем лекове и све се вратило у нормалу. У међувремену, ја сам полако уводила активности у виду шетњи, правећи кроз њих прогрес. Кад год ме је неко питао да ли сам се опоравила скроз, рекла сам да док не будем могла да тренирам у теретани као пре, нећу моћи да кажем да сам се у потпуности опоравила. А данас? Да, могу рећи да сам се скроз опоравила и неизмерно сам захвална на томе.
Постоје ствари које су се промениле у мом животу, једна од тих ствари је приоритет, мој приторитет сада је бити здрав, срећан и захвалан на овом дивном животу - у сваком његовом сегменту. Још једна ствар која се код мене променила, јесте мој оптимизам, и даље ја верујем да ће све бити како треба, али то више није она сигурност од пре, након целе ове ситуације постала сам плашљива. Мада док то не ремети моју “оазу среће” не бринем - закључује Ана.
