ОТКРИВЕНО ШТА СЕ ДЕСИЛО СА КАТИЋИМА ПОСЛЕ "КОРЕНА": Ево којим путем је Аћима, Вукашина, Ђорђа и њихову децу одвела крвава српска историја
Наставак Ћосићевих "Корена" зове се „Време смрти“. Ова антологија бави се периодом Првог светског рата и судбинама преровске породице која се нашла усред вихора најстрашнијих историјских збивања
РТС управо је завршио емитовање ТВ серије "Корени", можда понајбоље екранизације неког српског романа и свакако феноменалног књижевног дела Добрице Ћосића. Утисци публике и критике су готово стопроцентно позитивни и већ је најављено да ће се снимати и наставак "Корена". Управо екранизација антологије "Време смрти" донеће наставак саге о Катићима, а свима који нису читали ово дело Телеграф открива шта се десило са Катићима после „Корена“ и којим путем је Аћима, Вукашина, Ђорђа и њихову децу одвела крвава српска историја.
"Корени", телевизијска серија снимљене по истоименом роману Добрице Ћосића је напречац освојила Србију и мноштво заинтересовала за изворно дело на којем се темељи, али и за све друге Ћосићеве књиге. Породица Катић из имагинарног села Прерова изненада је постала оно што би Американци можда назвали "хоусехолд наме", у преводу "име општепознато, име добро знано у сваком домаћинству".
"Корени" су, разуме се, само почетак. Добрица Ћосић је скоро читав свој књижевни опус посветио судбини ове породице, неисторијске, али ипак "историјскије“ него што бисмо можда хтели да признамо: политичко секташење које разара домове, сукоб традиционалног и модерног, прељуба као производ патријархата у којем мушкарац без деце "никада није крив" већ је проблем у "њој", и тако даље, све су то мотиви који одликују "Корене", у којима се прилично лепо рефлектује колективна психа нашег народа.
Недавно смо покушали да партијашење и сукоб радикалског првака Аћима Катића са сином Вукашином - до којег долази због синовљевог избора либералске кћерке за своју будућу супругу - ставимо у контекст трима одвојеним текстовима (за које линкове можете пронаћи на дну овог чланка, ако су вам раније промакли), али након завршетка серије, није згорег кратко рекапитулирати најважније догађаје да би боље најавили оне будуће.
Радња овог романа, и следствено телевизијске серије, смештена је на сам крај турбулентног деветнаестог века у којем је српски народ проживео више него што неки проживе за пола миленијума; чињеница да нам то столеће није било ништа турбулентније од било ког претходног довољно говори о нашој прошлости, и све говори о односима у породици Катић.
Газда Аћим долази у свађу са млађим сином Вукашином који се школовао у иностранству, којег је тамо послао у намери да "изучи школе", али да се врати у гуњу и опанцима а не обучен као западњачки господин; Ђорђе је јалов, и није у стању да оплоди своју супругу Симку, због чега је из немоћи туче и мучи; Симка се, супротно својој нарави и моралном васпитању, подаје слуги Толи Дачићу да би родила наследника, кад већ њен муж није способан; из те прељубе рађа се Адам којем мајка умире када му је пет година.
Крај "Корена": Аћим пуштен на слободу, али је код куће ЗАТЕКАО БОЛНУ СЦЕНУ (ФОТО)
Четворотомни роман "Време смрти" наставља се на „Корене“, као што се трилогија под називом "Време зла" - састављена од романа "Грешник", "Отпадник" и "Верник" - наставља на "Време смрти", као што се "Деобе" настављају на "Време зла", а дводелно "Време власти" на "Деобе", упркос томе што нису тим редоследом писани.
На крају „Корена“ остављамо Аћима Катића да се брине о болесном унуку, петогодишњем Адаму, а на почетку „Времена смрти“ симболично га затичемо како се брине о мобилисаном Адаму, једином наследнику газдинства. Јесен је 1914. године и разбуктава се пламен Великог рата.
„Добош се у сутону огласио Преровом, око општине, не залазећи дубље у сокаке, без жеље да га чује цело село. Па ипак, жене и старци, на то муцање добоша, окупише се пред каменим степеницама општине брже него икад у своме веку: десетак дана у село није стигло ниједно писмо с фронта, и ниједна депеша из Команде није јавила ничију погибију, рану или нестанак, а Аћим Катић, читајући ’Политику’, тврдио је све тише и у поверењу да је на фронту Србији кренуло много наопако.
Док су се други шапатом и стрепњом брзо дозвали и прикупили, Аћим Катић стиже једва и последњи. Нема гомила жена, нешто стараца и дечака, збијена око степеница и одшкринутих врата општине, заустави га на свом крају, где он никад не стоји. Ослони се леђима о нагорело брестово дебло, придржавајући се и за штап: петнаести је дан како му од Адама, унука, није стигло писмо.“
Аћиму и његовим радикалима СПРЕМАЈУ ВЕШАЛА! ПРЕКИ СУД! (ФОТО)
Тако почиње „Време смрти“, баш тим речима, додуше након пролога у којем се може прочитати драматична и готово бизарна кореспонденција између владарских глава европских земаља током такозване Црне недеље која је почела 23. јула аустроугарским ултиматумом Краљевини Србији, кореспонденција која се, како странице лете, видљиво отима контроли те незадрживо спиралом клизи у светску кланицу.
Ту кланицу из српске перспективе Ћосић је описао у поменуте четири књиге „Времена смрти“; прва се бави периодом након Церске битке (о којој Аћиму и Ђорђу у писму пише Адам, чији је вољени коњ Драган рањен) и покрива период Друге аустроугарске офанзиве која је пропала као и претходна; друга је смештена у време Треће аустроугарске офанзиве која кулминира одлучном српском победом у Колубарској бици, трећа у доба епидемије тифуса у ваљевској болници, док четврта описује слом државе и Албанску голготу.
Адам Катић је, као што рекосмо, мобилисан и налази се на фронту; „Јуче у свануће јурнусмо у прву пуцњаву. Сложише пушке једна преко друге па митраљези заравнавају. Црно Деда. Зукће ли зукће. Жив нисам знаш колики је Драган мора да налети на стршљена“, пише он са бојишта, бринући више о свом верном ату него о себи самом, а деда размишља: „Ти, несрећниче, да не налетиш на стршљена. Ти!“ На фронту су и три од четири сина Толе Дачића; тај један који недостаје, Живко, већ је погинуо, „четрес дана било у суботу“.
Вукашин Катић — чији је син Иван добровољац у Ђачком батаљону а кћер Милена болничарка (које Аћим никада није упознао јер и даље не прича са сином) — налази се у средишту бурних политичких збивања. Земља је пред потпуним колапсом, и у готово безизлазној ситуацији; војвода Путник на хитној седници владе и Врховне команде у ратној престоници Нишу, на опште згражавање свих присутних предлаже да се отпочне са преговорима; Вукашин предлаже да се Бугарима да пола Македоније како би се обезбедио мир на истоку, што наилази на осуду и доживљава се као национална издаја; на крају власт доноси одлуку да се не да ни педаљ јужне Србије и да се Срби боре до краја, до победе.
СЦЕНА ИЗ "КОРЕНА" ПОТРЕСЛА СРБИЈУ: Ђорђе је купио нож, па кренуо да закоље и њу и дете! (ВИДЕО)
Живојин Мишић, тада још увек генерал, једини је оптимиста, и предлаже да се на фронт пошаље све мушко што је у стању да држи пушку: чак и Ђачки батаљон. Шокирани Вукашин није у стању реч да прозбори, док се доноси одлука да се Врховна команда пресели у Крагујевац а да Мишић преузме на себе заповедање Првом армијом. У таквом стању Вукашин одлази у посету Милени која одбија да напусти болницу, испред које након две деценије среће брата Ђорђа, који је дошао да га моли за спасење свога сина јединца, да вапи за Адамовом прекомандом у позадину.
Али Вукашин није у стању да објасни Ђорђу да ни властитог сина не може да извуче, и овај остаје разочаран и запрепашћен понашањем рођеног брата који по њему неће прстом да мрдне да би спасао крв своје крви, због свађе старе двадесет и једну годину. За то време је Иван Катић за Ђачким батаљоном у Скопљу, на обуци, где стиже вест о прекоманди и слању на фронт.
Вукашин је на железничкој станици у Крагујевцу дочекао тај батаљон који је из воза искочио пун самопоуздања и неке луде вере у победу, у живот и смрт, можда и у моћ жртвовања, што је потпуно осоколило забринутог оца који цепа Пашићево писмо којим се Иван ослобађа службе, не желећи да срамоти своје дете и да му стаје на пут које је оно само изабрало. Са Иваном и његовим саборцима провешће у кафани последње вече пред одлазак на фронт, и први пут отворено разговарати са сином, отворити му душу, испричати све о свађи са сопственим оцем.
Растанак ће се одиграти пред касарном: отац природно није свестан да ће Иван нестати током Колубарске битке, односно, да ће допасти заробљеништва. Први се део завршава тако што Вукашин замишља писмо које ће напокон послати оцу, после двадесет година игнорисања. „Ноћас сам, оче, коначно одбио да уђем у Пашићеву ратну владу. Остао сам му опозиција. Јесам ли добро учинио, оче? А јутрос сам мог Ивана, добровољца, испратио на фронт, пошто сам уништио Пашићево писмо за Ивановог команданта пука, које би га извукло из стрељачког строја и рова. Тако би и ти поступио, знам. У овој земљи зато и јесмо очеви. Да потврђујемо Аврамову веру и извршавамо његову одлуку. Да жртвујемо синове..."
У другом делу у првом плану нису Катићи већ народ као целина, и војвода Мишић као личност пар екселанс. У трећем делу затичемо Вукашинову супругу и кћер, Олгу и Милену, које се налазе у ваљевској болници са плејадом других ликова; Аћима море бриге о синовима, снахи, унуцима и унуци, док Тола Дачић база по фронтовима тражећи децу. Четврти део, као што рекосмо, тиче се коначног слома и повлачења преко албанских забити до мора. Ту се, поменули смо већ, не завршава катићевска епопеја, али о њој ћемо неком другом приликом.
И савет за крај: Не чекајте екранизацију. Ако већ нисте, прочитајте "Време смрти". Наичићете доста тога о Србији, али и доста тога о себи.
