"СА СУЗОМ У ОЧИМА ПОДИГНУТЕ ГЛАВЕ" Потресне речи песме анестезиолога Димића обишле су Србију

Ноћ, стижем на посао и већ на почетку смене
Сирена са хитне најављује пријем из Арене!
Хитно је, дођите брзо, човеку је лоше
Његове животне функције се троше
Скафандер, маске, рукавице, визири
Обучени само поглед да вири
А он гледа, за ваздух се бори, јечи
Његов поглед говори више од речи
Модар је, боји се јер чека га крах
Труди се да последњи ухвати дах!
Касно!!!
Још једна смрт, још једна линија равна
А за нас је постао већ прошлост давна
Још једна особа, још један изгубљен живот
Док у глави одзвања covidov кикот.
Стали смо сви, сестре и лекари
Ал' звук са машине, тишину квари
Алармира, смета, ремети мисли
Покрените се! Covid ће нови случај да смисли!
Ствара мучнину, главобољу, језу
Кога ће следећег да нам довезу
Тај проклети звук, да ли ће стати
Докле ће наше животе да прати?
Са њиме лежем, са њиме се будим, вероватно га и сањам
Ал' кад устанем тугу са лица склањам
Јер желим да, ујутру, кад ме виде моји
Помисле да испред њих и даље исти човек стоји
Онај човек ведрог духа, насмејан, чији је високи лет
Имао снаге да промени свет!
Али ја нисам исти, ни ми нисмо исти
Јер ни у глави, ни у души, ми више нисмо чисти!
Превише смрти, превише туге за кратко време
Нису успели за ово да нас спреме
Да сваке се секунде, минута, сата
Боримо за живот нечијег оца, нечијег брата
Нечије мајке, нечије сестре, нечије жене
Гледајући колико брзо, живот може да увене
А онда све стане, дође крај смене
Дошло је време кући да се крене!
Како ?!?!?!?!
Са сузом у очима, погнуте главе
Корачам до куће, док мисли ме даве
Размишљам док други иду у изласке
Дете ме још увек не зна без маске!
Е тада умор пређе у бес,
Бол у љутњу, туга у стрес
Када ће људи коначно да схвате
Да covid не даје кредит на рате
Он долази тихо, а одлази гласно
Док вама још увек то није баш јасно
Ал' бојим се после ће већ бити касно
Јер нажалост вирус се не бори часно
Већ подмукло, мучки, напада с леђа
А онда се шепури медицину вређа
Скраћује просечни животни век
И зна да тренутно не постоји лек.
Стижем до стана, стављам осмех на лице
Па правац на рибање да скинем све клице
Преко маске пољубим дете и жену
Легнем и чекам наредну смену.
Устајем већ, јер смета ми тишина
Чекају ме ковид и звуци машина.