"ЗЛИ ОТАЦ ЈЕ ХТЕО ДА ГА РАЗВРАТИ БЕСТИДНИМ ДЕВОЈКАМА" Данас се сећамо светитеља мученика - Веровање носи СТРОГУ ПОРУКУ
Прочитајте која веровања се вежу за сутрашњи празник
Српска Православна црква и њени верници сутра, 1. априла по грегоријанском, а 19. марта по црквеном каленадру прославља Свете мученике Хрисанта, Дарију и друге, Светог мученика Панхарија и Преподобног Симеона Дајбабског.
ВОЗАЧИ ОПРЕЗ ЗА ВИКЕНД! Креће нова акција МУП-а, драстично појачана контрола
ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ НАЈАВИО НОВЕ СТАДИОНЕ: Нови Пазар и Лесковац добијају прелепа фудбалска здања! (ВИДЕО)
СПРЕМИТЕ СЕ ЗА ДРАСТИЧАН ПАД ТЕМПЕРАТУРЕ: У овим крајевима Србије пашће преко 20 центиметара снега!
Свети мученици Хрисант, Дарија и други
Хрисант је био јединац син великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант је изучио светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином.
Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов.
У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клаудије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клаудије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову.
На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.
Свети мученик Панхарије
Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.
Преподобни Симон Дајбабски
Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре.
У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.
На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. века. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који је такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједно са Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима.
Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира.
Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Ђабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Према обичајима, на овај дан требало би избегавати кућне послове, као што је чишћење куће, прање великог веша.
