"Ту на прагу су га убили. И оставили да лежи данима" Нена другоме децу рађа, а Гојко и Боса крвавих очију траже сина
...али та ружа сваке године и даље цвета. Дивља и пркосна.
- Босиљка, ови у команди кажу да више не можемо чекати, сви иду – говори Гојко на улазним вратима, стојећи испод довратка, очију крвавих од умора, блед у лицу и готово избезумљен.
Босиљка, његова жена, седи у ћошку кухиње, крши руке и ван себе је. Треба у једном тренутку спаковати цео живот али једна јој је мисао разнела главу – где је њен син Жељко.
ОСТАЛО ЈЕ ГОРКО СЕЋАЊЕ НА ГОЛГОТУ: Стојаковићи из Јошавице са бебом у наручју одбегли од злочиначке "Олује"
"Мој тигар је ипак преживео "Олују" и чекао ме" Ово је прича о једној младости, тужној прошлости и будућности која и данас боли
НЕ ЗАБОРАВЉАМО "ОЛУЈУ"! Код нас дан сећања на страдале и прогнане, у Хрватској прослава - шта је Србија изгубила?
Гојко и Босиљка десет година нису могли имати деце. Обилазили су докторе, врачаре, пили чајеве, у оно време без велике помоћи медицине и са мало пара, чинило се да ће остати без потомства. Већ у добрим годинама за средовечност, онда кад човек се помири са судбином и све препусти случају, десила се Боси трудноћа. Тако се родио Жељко, жељен и ишчекиван безмало деценију. У Книну, где море не мирише али из кога се брзо у таласе Јадрана може сјурити, Жељко је растао у топлом очевом загрљају огрнут мајчином љубављу.
Пред сам рат прославили су му пунолетство. Војску је одслужио у гардијској јединици, баш у Кући цвећа, где су му родитељи дошли на заклетву. Мати је у корпу ставила пршуте што је мирисала на Далмацију, козјег сира и топлу мирисну погачу. У освит рата дослужио је своје до краја у касарни надомак Карловца, у Скакавцу. Била су то нека, испоставиће, сувише срећна времена.
У Книну се, по самом формирању САО Крајине придружио српској војсци, ту свој на своме. Прву је годину било тешко и крваво, двапут је избегао смрт, било је тешких дана и увек срећних повратака кући. После се мало рат смирио па је живот, помало стидљиво, пробао да се врати на своје. Са Неном, девојком, имао је велике планове.
У лето 1995. године купина је родила црним златом и Нена и Жељко, као да су деца, у купињаку, изгребаних руку, пуне корпе. Вруће је лето, родно, а сунце сија као да никад више неће засјати тим сјајем. Сутра Жељко иде на седмодневну смену страже и кад се врати с положаја, одмах после Светог Илије, крећу припреме за свадбу. Свадба ће бити у септембру, док виногради зрију плавим мирисом набујале лозе, а јара сунца спусти своје жалузине на добре вечери, пуне смеха и музике.
Ујутро, на положај, Жељко ће понети у ранцу нешто гардеробе, цигара, комад пршуте и материну погачу. И Ненину слику. Тамо ће већ добити своје следовање, "само да одгулим ту седмицу горе", тако каже и онда све иде по реду. Док није ту, Нена ће ићи на свој посао у команду, где ради као службеница. Нико не зна да ће у три дана преокренути свет.
Био је пети дан од Жељковог одласка на положај и Гојко стоји на вратима избезумљен. До сина не може стићи, а ту је и Босиљка, и стара и болесна мајка, и народ који јауче, запомаже, пакује се и не зна куд да ли да крене или да ли да остане. Извлаче се трактори, нико не зна шта би спаковао нити куд и којим путем да крене. Неки не верују да је крај и остају. Горко ће платити такву одлуку.
Нени су јавили да је Жељко изгледа кренуо са војском. Босиљка и Гојко на трактор набацују најнужније и крећу у непознато. Завршиће у колективном смештају негде у унутрашњости Србије, преживевши оно што се не може преживети – страшну судбину, августовску немилосрдну јару, гранатирање, жеђ и сопствену смрт.
Жељко на положају сазнаје да је свет који је познавао и у који је чврсто веровао да је несаломив, да је тај свет нестао. Са положаја неће отићи с војском већ ће се сјурити, пешке, у сусрет народу који у колонама и јауку бежи, право у Книн, тражећи родитеље. У том метежу и свеопштој гужви и он и Гојко не знају да су се мимоишли у колони. Нена је пошла са њима.
Ту на прагу су га убили. И оставили да лежи данима. Шта је после са њим било, нико не зна. У коју је јаму и таму доспео и ко му је кости претурао годинама. Чекали су Гојко и Босиљка свог јединца, један га је видео да излази из Книна, други у Бањалуци у болници, трећи како избезумљен хода Београдом, неко је знао да је отишао у Немачку али ништа од тога није било истина.
Нена је након пар година прешла да живи у већи град, полако наставила живот, удала се, родила девојчицу и сваки други викенд долазила им у посету. Гледали су ту малу као да је Жељкова, као да је њихова унука. Боса је умрла десет година касније, знајући да њеног Жељка више нема.
Гојко се није дао, обилазио је Црвени крст, ишао у Адру, молио католичког попа да му нађе спискове, ишао на размене, давао крв за ДНК анализу, само да добије једну једину кост да је сахрани.
Након двадесет дугих година добио је лист на ком је писало да су остаци његовог Жељка "позитивно идентификовани". Трећи дан по сахрани Гојко ујутро више није устао из кревета.
Доле, кажу, у Книну, испред Жељкове куће, урушене, пусте и затртих трагова, расте једна велика црвена ружа. Дивља и пркосна. Секли су је, жедна је кише, промарширају туда 5. августа батови туђих војничких чизама, огребе се о њу каква залутала рука, али та ружа сваке године и даље цвета. Као да је из саме крви изникла.
