"ПОСЛЕ САХРАНЕ САМ ГА САЊАО, РЕКАО МИ ЈЕ..." Потресна исповест породице зверски убијеног младића у Дубони - сестра кроз песму оплакује брата!
Младић из села један је од троје убијених у школском дворишту у Дубони.
У ноћи између 4. и 5. маја Урош Блажић је из аутоматског оружја усмртио осморо младих, а тринаест особа тешко ранио.
У свом безумном крвавом пиру овај младић завио је село Дубону и Мало Орашје у црно. Четрдесет дана касније, породица једног од настрадалих, проговорила је о тешким моментима кроз које је пролазила и кроз које и данас пролази.
ЗАВРШЕНО САСЛУШАЊЕ УРОША БЛАЖИЋА: Ево шта је младеновачки монструм изјавио Тужилаштву
"ТАЈ ДЕЧКО СЕ ИГРАО СА МОЈИМ СИНОМ ОТКАКО СУ БИЛИ МАЛИ" - Младеновац, Мало Орашје и Дубона месец дана након масакра
"ИМАТЕ СРЕЋЕ, ИНАЧЕ БИХ ВАС СВЕ ПОБИО!" Језиви детаљи рањавања полицајаца у Сомбору: "Боже не дозволи да се Младеновац понови"
Младић из села један је од троје убијених у школском дворишту у Дубони. Његов брат од стрица каже да свог преминулог брата и даље сања.
- Знао сам да је рањен тешко, али сам се надао најбољем. Никада нисам био песимиста, у том тренутку поготово, али врло брзо смо сазнали да је преминуо. Дубона је село од хиљаду и нешто становника и ми се сви међусобно познајемо. И када видим њих пола и тотални мук, само се чују родитељи и њихови јауци, то остаје у памћењу за цео живот - каже брат од стрица убијеног.
Моменат када је сазнао да је његов брат мртав и даље му леди крв у жилама.
- Тај тренутак, када сам сазнао да је он преминуо, то ми и сад леди крв у жилама. И даље га сањам ноћу. Он је одрастао овде, враћају ми се слике одрастања, све те смешне ситуације. Он је имао енергију, харизму којом је пленио. Он је био неискварен, свој и посебан на тај начин. Ми носимо све са собом, а време или то ублажи или појача. Сваког дана одем код њега на гроб, исплачем се, дођем кући и ништа лакше није. Тај дан проживљавамо из дана у дан. Живот и са самим паклом може да се упореди - каже.
Упитан да прокоментарише шта би му рекао да може и да је жив, он каже да би га само загрлио.
- Не бих му рекао ништа, само бих га загрлио као што је можда требало сваки пут када смо се видели. То вече после сахране, хтео да спавам, нема шансе. Сањам њега. Не сећам се како је био обучен, ништа... Само једна реченица: "Спавај, бато, мени је добро..." - каже.
"Затворим очи и одем у свет у коме ћу те увек наћи"
Његова рођена сестра није могла пред камере, али је послала гласовну поруку у којој се присетила свог одрастања са братом.
- Можда нећу имати снаге да искажем све што осећам, можда ће ове слике које се нижу као године наше имати много више речи, али једно знам, да смо једино ми знали какве смо тренутке имали. Да смо једино ми били та генерација која је имала право детињство, за разлику од садашње деце - каже.
- Сећам се да сам јако желела брата и када сам те добила постао си моје испуњење сна. Знаш, била сам твоја звезда водиља, иако сам и ја била јако мала. Чувала сам те, мазила, пазила... Баш онако како су нас родитељи учили. Учили су нас да волимо, да будемо храбри и поштени, и да увек помажемо другима. Дача је био најмлађи у нашој улици, сви су га волели и сви смо му угађали. У такву особу је одрастао, пун љубави, пажње, песме, позитивне енергије, са великом вољом за живот и плановима за будућност. За планове оне веселе и још више срећне делио га је један корак. Нажалост, тај корак је био превелик. Био је диван брат и још бољи ујак, кога су деца једва чекала да виде, а он би се играо са њима и посветио сву пажњу. Као син гледао је да заштити и помогне родитеље у сваком тренутку. Био је дете за пример - каже кроз сузе сестра.
Даље каже да се он није либио посла, да је био вредан и увек помагао оцу. И са мајком је имао близак однос као са другарицом.
- Отац је одлазио, радио по иностранству, а нас би чувала мајка. Онда бисмо заједно одбројавали дане до заједничког сусрета. Зато је нама омиљено годишње доба била зима, јер смо тада сви на окупу. Јесте било хладно, али нас је грејала топлина дома. Имали смо прелепо детињство и дивне родитеље. Живели смо скромно у срећи, радости и смеху. Ех, да је могло да траје вечно! Наш дан није могао да се замисли без тог школског дворишта у коме је било дечјих смехова, игре, приче, дружења... - каже.
Након што се она удала, момак је остао светла тачка у животу оца и мајке.
- Ја сам се удала, а ти остао са оцем и мајком. Био си њихова светла тачка, син, будућност, породица, наставак лозе за коју наш народ живи. Све је пало у воду, све се срушило као кула од карата тог проклетог 4. маја, те кобне ноћи, која је била као филмска сцена и нека ноћна мора из које нисмо могли да се пробудимо. А желели смо! Те ноћи цела Србија није спавала као ни ми. Те ноћи многе мајке и очеви изгубили су себе и сада ти исти родитељи живе у болу и мраку са надом да ће им се деца вратити. Када нам одлази неко наш боли све што иде после. Боли празнина, која никада неће бити попуњена. Боли немогућност да било шта урадимо за њега, боле сузе и успомене које нас тапшу по рамену. Боли ћутање и то што знамо да никада нећемо моћи да будемо заједно, што нећемо моћи да га видимо и што неће да нам се јави, а све подсећа на њега. Када осетим да клонем, када ме све туге снађу у једном дану, затворим очи и идем у свој свет, свет у коме ме чекаш и из кога не идеш. Свет у којем ћу те увек наћи. Тамо ћеш постојати - рекла је сестра.
Сестра је написала и песму свом трагично настрадалом брату
Подсетимо, у ноћи између 4. и 5. маја, 20-годишњи Урош Блажић је хицима из аутоматског оружја, лишио живота осам особа у Дубони и Малом Орашју.
Он је признао извршење кривичног дела, односно да је на три локације аутоматском пушком пуцао на више особа које су се налазиле у групи.
Урош Блажић се налази у притвору који му је одређен 6. маја.
