ИГРА СУДБИНЕ: Потресна исповест Милана којем су УКРАЛИ дете, али не и наду да ће вратити сина

Деведесете године прошлог века остаће упамћене по многим ружним стварима. Управо тих година, многе породице су унесрећене на најтежи могући начин. Иако је прошло више од 20 година, овакви догађаји остају урезани у сећање и никако не смеју бити заборављени.

У Србију стигли смртоносни комарци: Угрожене труднице и старији, ево како да се заштитите!

Гореће Србија! Метеоролози најавили екстремне температуре и УПОЗОРИЛИ грађане

Случај украдених беба управо је један такав догађај о којем се много зна, али премало прича. У потрази за својом децом, родитељи паралелно трагају и за истином, али и правдом. Међутим, поставља се питање, ко је одговоран и да ли је правда достижна?

Један од родитеља којег је задесила оваква судбина је и Милан Ковачевић. Овај човек већ 24 године живи са неправдом која му је начињена, и покушава да одгонетне загонетку коју му је живот наметнуо. Сваки дан представља нову шансу, улива нову наду. Наду да ће сутрашњи дан донети нову светлост након мноштва година мрака. 

- Са супругом Велком сам у браку од 1986. године. Већ следеће године смо добили дете. Породила се у ГАК Народни фронт у Београду. Све је прошло у најбољем реду. Међутим, 21. априла, несрећне 1993. године, поново одлази у исту болницу да се породи. И овога пута све је прошло како треба, али... Бебу је видела само тог тренутка, на порођају. Одмах по рођењу, дете су склонили под изговором да са њим нешто није у реду. У следећем тренутку, лекари убеђују моју супругу у новонасталу ситуацију. Већ 22. или 23. априла дете је пребачено на Институт за мајку и дете, на Новом Београду, где је наводно било до 27. априла. Супруга никако није долазила у додир са дететом. Пуштена је кући. Стигао је телеграм да је беба преминула. Истог дана, одлазим у Институт за мајку и дете, где добијам папирологију за даље постуање у насталој ситуацији. Следећа на реду била је Општина Нови Београд, да пријавим и одјавим бебу. Након тога одлазим у капелу у Делиградској како бих преузео тело детета да га сахранимо. Тамо ме убеђују да не морам преузети тело и да је читав процес на њима. У таквој ситуацији, нисам знао шта друго него да прихватим да је све тако како кажу. Поново узимам папире, долазим кући и све то лепо одложим на чување - прича своју потресну причу Милан Ковачевић за портал Србија Данас.

Несрећни човек и његова супруга помирили су се са својом судбином. Веровали су да је тако морало бити и да је све то Божја воља. Неколико година касније, поново су се остварили у улози родитеља, поново у истој болници, и поново без икаквих компликација. Ипак, десило се чудо које се речима не може описати.

- Супруга је 2002. или 2003. године радила у Сеизмолошком заводу, код Ташмајданског парка. Једног дана дошла је са посла видно усхићена са невероватном причом. Тог јутра је нормално кренула на посао, као и сваког дана. Падала је и нека ситна кишица. Негде на путу ка свом одредишту, у аутобус којим је ишла на посао улази група деце. Један дечак јој је пришао и питао је може ли са њом под кишобран, те је прислонио своју малену главицу на њу. Наравно да га није могла одбити. Међутим, када су се растали, у њој се јавио невероватан осећај. Пробудио се осећај мајчинства. Осетила је да је то дете наше. Оно које је годинама уназад "лежало" мртво - наставља своју исповест наш саговорник.

Осећај мајчинства ипак није био довољан разлог да Милан поверује у читаву ову причу. Низале су се година за годином, шанса да је њихово дете живо и негде у њиховој близини постајала је све мања, али дубоко укорењена нада је и даље живела. 

- Прошло је много времена од тог супругиног сусрета са тим малим дечаком. Негде, 2015. године супруга је поново доживела један невероватан сусрет. Налазила се у аутобусу у Крњачи. Ушао је младић у униформи поштара. Као и много година раније, јавио јој се исти осећај. Једноставно је осетила да је то наш син. Коначно сам поверовао у све то и од тада нико не мирује - завршава наш саговрник.

Првенствено се обратио Удружењу родитеља несталих беба где су га са одређеним захтевима упутили на адресе институција кроз које је читав случај пролазио. Уследио је шок за шоком. Сва новоприспела документација указивала је да је Миланово дете живо и здраво, али постоји документација која је још увек у процесу проверавања. И коначно, после силног трагања уследио је и први сусрет оца и сина. Међутим, још увек није потврђено да су у крвном сродству. Чека се ДНК анализа. Тек тада ће моћи мирно да одахну и да буду оно што су одувек требали да буду - отац и син, али и да надокнаде пропуштено време које им је неправедно ускраћено.