Легија о првом сусрету са Ђинђићем: У његовим очима видео сам страх, а онда сам му поставио кључно питање

Према Легијиним тврдњама, Душан Спасојевић је био главни Ђинђићев човек за везу, а од лидера ДОС се није одвајао ни Љубиша Буха Чуме.

Легију тајно воде на мајчин гроб: Неће бити на сахрани, али ће се у зору отићи да запали свећу

У данима петооктобарског преврата 2000. године, када је падао Милошевић, са Зораном Ђинђићем сам се видео неколико пута, на његово инсистирање. Са мном је највише контактирао преко Душана Спасојевића, који је са својим људима и Чуметом увек био око њега… - овако између осталог Милорад Улемек Легија, пуковник ЈСО, формације познатије као „црвене беретке“, описује своју улогу у догађајима када је ДОС дошао на власт у Србији.

ЗАШТО ЈЕ ЛЕГИЈА УЗЕО ЖЕНИНО ПРЕЗИМЕ: Интимна тајна команданта Црвених беретки

- Пре поласка сам попио три енергетска пића да бих одагнао поспаност и умор. Састанак је уговорен на врху Добрањске улице. Била је то једна слепа улица, која је ишла поред Скупштине Србије и завршавала се тротоаром. Паркирало смо се код биоскопа „Одеон“. Негде на половини пута су ме чекали Душан и Чуме, у рукама су имали пушке. Када смо дошли до врха улице, ту је стајао џип, касније сам сазнао да је то онај који је Сколе наручио п‘ре него што је убијен. Отворили су ми задња врата џипа. Ђинђић је седео наслоњен на супротна врата.

- На возачевом седишту је седео Драгољуб Марковић. Ђинђић га је замолио да изађе. Оно што сам одмах приметио у Ђинђићевом очима био је страх, какав сам много пута препознавао и код многих других људи. Није то био страх од мене, нити од овог сусрета. То је био страх од онога што се десило у протеклих двадесетак сати. Страх од онога што је учињено. Страх од непознатог.

- Ја сам Милорад – пружио сам му руку.

- Зоран – одговорио ми је и широко се насмејао.

Ћутали смо неколико секунди.

- Шта се дешава – пробио је он први насталу тишину.

- Дешава се да је све отишло у ку*ац. Раз*ебали сте цео систем и Милошевић је тотално аут – одговорио сам, гледајући га право у очи.

- И шта сад – питао ме је.

- Пре него што ти одговорим, морам да те питам нешто.

Климнуо је главом.

- Да ли си ти инсистирао на овом нашем виђењу?

Гледао ме је мало зачуђено.

- Питам те јер не бих желео да неко злоупотребљава целу ову причу.

- Не разумем – одговорио је Ђинђић.

- Види, не бих волео да су ови, који су мени пренели поруку да си тражио да се видимо, сами то смислили. Мени кажу да си ти тражио да се видимо, а теби да сам ја тражио и тако искористе целу ову ситуацију правећи поене за себе.

- А, то, па не. Ја сам тражио контакт, али добро размишљање, нисам мислио да би то неко злоупотребио на такав начин.

Како даље говори Легија, Ђинђића је највише интересовало да ли ће било ко интервенисати против нове власти која се успостављала: ЈСО, полиција, Војска…

Улемек га уверава да се то нећ десити и на крају обећава да ће се ЈСО поставити између Војске и народа ако Павковић ипак организује неку интервенцију војних снага.

- Реч – пита Ђинђић.

- Реч – каже легија и рукују се.

Други сусрет са Ђинђићем

Нисам осетио тренутак када ме је савладао сан. Једва сам чуо звоњаву мобилног телефона, као да је долазила са краја неког тунела. Био сам потпуно дезоријентисан од умора и спавања на поду. Када сам некако успео да се усмерим према звоњави и зграбим телефон, звоњава је престала. Погледао сам на сат, било је тачно пет сати. Таман сам хтео да се окренем на другу страну, кад се телефон поново огласи. Јавио сам се. Био је то Душан. Само ми је рекао да морамо хитно да се видимо. На брзину сам се спремио и позвао своју пратњу. Ушао сам у канцеларију код Дебелог, он је спавао на столу. Морао сам да се насмејем. Када сам га пробудио, умало није пао са стола како се тргнуо.

– Покривај ме у наредних сат времена! – рекао сам му.

Када ме је питао шта се дешава, објаснио сам му да не знам ни сам.

Са Душаном сам се срео на истом оном месту на коме смо се видели и први пут, када је покушавао да нешто извуче из мене. Кум је био са њим. Заправо, Кум је увек био са њим. Рекао ми је да је Ђинђић тражио да се хитно видимо. Питао сам га да ли се нешто десило од када сам се са њим растао. Није знао. Кренули смо према Сурчину. Како сам ја са својом пратњом био сувише упадљив, прешао сам код њих у ауто, а пратњу сам оставио у некој уличици на Новом Београду.

Довезли су ме до неке куће у Сурчину. Ђинђић је већ био тамо. Седео је у некој малој кухињи и пио кафу. Видело се на њему да је уморан. Очи су му биле црвене, као да је плакао. Помислио сам како ни ја не изгледам боље. Неки момак ме је питао да ли бих желео кафу. Замолио сам га за чај, ако му није тешко. Касније се испоставило да је тај момак био Дејан Миленковић Багзи и да смо се налазили у његовој кући.

Питао сам Ђинђића шта се то десило.

- Није се још ништа десило, али се нешто спрема.

Мозгао сам, претурао по глави шта би могло да се дешава, а да ја то не знам. Онда је он наставио.

- Војска је јуче и ноћас довукла неке силне јединице, горе на Бањицу. Хеликоптери су нон-стоп слетали и узлетали. А добили смо и неке информације да би могле да се десе неке ликвидације - рекао је Ђинђић.

Сада сам се ја замислио: или је Павковић узео ствари у своје руке, па је хтео да уради ко зна шта, или их опасно неко плаши и ложи, пуштајући им овакве приче?! Тачно је да је јуче око поподне и увече слетело неколико хеликоптера на хелиодром ВМА, типа МИ-8. Али, није се могло говорити о довлачењу неких бројних јединица. Сто, двеста људи у врх главе. И то највероватније момака из 63. падобранске из Ниша.

- Добро, нема места паници, ништа крупно не може да се деси, а да ја за то не знам. Ти се, Зоране, мало примири, па ћемо се чути око подне. Је л’ имаш где да се склониш? – питао сам га.

– Имам, већ неколико ноћи спавам овде у Сурчину. А ови – показао је према прозору – момци из Сурчина брину се да се не догоди нешто непредвиђено.