КО ЋЕ ДА УГАСИ СВЕТЛО: Март када је УБИЈЕН Ђинђић и март када је пропала Демократска странка

Дванаестог марта 2003. у 12:25 убијен је премијер Зоран Ђинђић, снајперским хицем, испред улаза број 5 зграде Владе Србије. Овог марта, петнаест година касније, Ђинђићева заоставштина, Демократска странка отишла је заувек у историју, не прешавши цензус на изборима за Скупштину Београда чиме је заокружен процес пропадања ове странке.

Када је тог 12. марта, убијен премијер Србије нико није ни слутио да ће, тада једна од најмоћнијих странака у Србији, завршити на маргинама политичког живота Србије, изгубивши чак и бастион својих гласача, српску престоницу.

ДС је у коалицији са неколико мањих партија освојила 18.286 гласова, односно 2,45 одсто подршке бирача на управо одржаним београдским изборима, што је прави изборни дебакл некадашњег носиоца политичких промена и борбе против Милошевића, стожера неколико Влада Србије, када су и стекли своју највећу моћ.

И управо тада, када су били на свом врхунцу, почео је њихов пад. Изневерена су сва очекивања грађана, а уместо остварења реформи, рада и подизања животног стандарда у Србији, све се сводило на пљачку државне касе, борбу за моћ, бројне афере, криминал, дипломатске промашаје, а кулминирало је пљачком сопствене странке која је на крају, финансијски, а сада и у сваком другом смислу, уништена.

ДС је основана 3. фебруара 1990. године, односно обновила је рад и постојање започето 1919. у Краљевини СХС, а које је угашено настанком СФРЈ. Након поновног оснивања, за њеног председника је изабран Драгољуб Мићуновић.

Почетком 1994. за председника је изабран Зоран Ђинђић, а три године касније постао је градоначелник Београда. Српска престоница од тада важи за базу гласача ДС.

Након 5. октобра Ђинђић постаје премијер, а ДС постаје стожер нове републичке власти и практично најмоћнија организација у земљи. Свој суд о резултатима рада Зорана Ђинђића, даће историја, али је чињеница да никада до краја нећемо сазнати шта би било са Србијом, да није било његове преране, трагичне смрти.

Након убиства Ђинђића, странку преузима Зоран Живковић који постаје и премијер, а тада је почео први пад ове странке.

По распаду ДОС-а странка наступа самостално и на парламентарним изборима 2003. осваја 37 посланичких мандата, али не успева да учествује у власти.

Убрзо, 2004. Борис Тадић постаје председник ДС, а затим и председник Србије. Успон ДС-а је почео поново, али је почела и борба за моћ и лидерске позиције у странци, па су личне сујете обележиле све време њиховог активног учешћа у политичком животу Србије.

Крајем 2004. странку напушта један део чланова предвођен Чедомиром Јовановићем који потом оснивају ЛДП. Свих година, ЛДП је некако успевао да пређе цензус на изборима, али неуспех да се домогну власти фрустрирао је и чланство и бираче, па је подршка опадала, а после недавних београдских избора и сам лидер странке, признао је да су на нивоу статистичке грешке заједно са још неким партијама. Трагикомедија његовог политичког деловања види се у чињеници да је на бирачком месту, на коме је гласао са супругом, ЛДП освојила два гласа, на београдским изборима.

ДС има апсолутну моћ у Србији од 2008. године када су имали места председника Србије и премијера. Борис Тадић је на месту председника, премијер је Мирко Цветковић, а градоначелник Београда постаје Драган Ђилас.

Власт ДС прате бројне контроверзе и скандалозни потези. За време њихове владавине Албанци су прогласили независност на Косову, а Србија предвођена тадашњим министром спољних послова Вуком Јеремићем чини низ катастрофалних потеза. Лоша реакција на проглашење независности, измештање преговора о Косову из УН и пребацивање на ЕУ, мењање резолуција које су претходно договорене са Русијом и Кином и погрешан наступ пред међународним судом са питањем о Косову.

Борис Тадић граби апсолутну власт, а велике афере и финансијске малверзације прате рад Драгана Ђиласа на месту градоначелника. Народ постаје све више незадовољан влашћу ДС.

Године 2012. Тадић губи председничке изборе, а затим не успева да формира владу, па заувек одлазе са власти. Тадић напушта странку и неко време остаје ван политике, али убрзо формира Социјалдемократску странку СДС почетком 2014. године. Овим је показао сујету и жељу да буде председник нечега, макар то била и мала странка која ником не значи.

Новембра 2012. Ђилас постаје председник ДС, а сукоби у странци кулминирају када је од неких бивших министара тражено да врате посланички мандат. Душан Петровић и Вук Јеремић одбијају и бивају искључени из ДС почетком 2013. године.

На парламентарним изборима 2014. године ДС у коалицији са неколико минорних партија осваја 6 одсто гласова што је био озбиљан пад и ударац за странку.

Бојан Пајтић постаје председник ДС 2014. године, а недостатак харизматичних лидера довео је до потпуног расула у странци. Убрзо одлазе Борко Стефановић, али и Драган Ђилас који се повлачи из политике, али живи на рачун страначког дуга који је откупио, а потом узимао зеленашку камату.

Странка је копнила од кад је смењена са власти 2012. године, остварујући све лошије резултате и губећи поверење народа. Лидери су се смењивали редом, али ниједан није успео да поврати пређашњи утицај. Након Тадића, странку је преузео Пајтић, затим Драган Ђилас који је финансијски упропастио, па напустио, а на крају и Драган Шутановац па је странка сада коначно потонула.

Ове године, обележава се можда и најтужнија годишњица смрти бившег лидера ДС Зорана Ђинђића који је од ове партије направио бренд, а данас је од његове заоставштине остао само пепео. После њега су започели лични сукоби и грабеж за моћ и новац из државне касе.

Повратак који је уследио са Тадићем довео је само до апсолутистичке власти чији је циљ била само отимачина, а када је странка остала без власти и утицаја, напустили су је сви редом. 

Управо овде лежи јоше један разлог пропасти ДС. Ова странка увек је била препознатљива по људима који су је представљали, али они нису могли да обуздају личне сујете и жељу за влашћу, па су тако формирали своје мале странке и покрете, користећи ресурсе ДС што је опет допринело пропасти организације из које су потекли и која их је управо и начинила препознатљивим. Нажалост, својим незнањем и нерадом, учинили су да их народ зна као "злу пару", па је крај њиховог политичког деловања близу како год назвали и маскирали своје нове мини странке и покрете.

Овим су показали колико им значи заоставштина Зорана Ђинђића, његова идеја и визија, идеологија странке. Они који су остали после њега били су четврти метак који је још једном убио Ђинђића, а Демократску странку заувек угасио и оставио без свог највећег ресурса, људи који су им веровали.

Судбину ДС-а, можда је најбоље описао њен први председник Драгољуб Мићуновић, у ноћи када су стигли први резултати београдских избора.

- Ко ће да угаси светло? - упитао је Мићуновић, ставио шешир на главу и напустио страначке просторије.