НАЈБЛАЖЕ РЕЧЕНО: Тврдити да је Вучић диктатор, па још то свакодневно понављати, је претеривање

У држави у којој се на власти налази диктатор то не би било могуће.

И све друге чињенице јасно показују да су оптужбе да се Вучић понаша као диктатор без икакве везе са истином. У питању је јефтина политичка пропаганда, заснована на погрешном уверењу о истинитости изреке да хиљаду пута изречена лаж постаје истина.

Најновији „доказ“ да је Вучић диктатор јесте његова наводна намера да се у априлу кандидује за председника Србије и да уз председничке поново распише и парламентарне изборе.

Србија није држава са председничким системом. Напротив, председник у овој земљи има мала овлашћења, власт се налази у рукама владе и премијера. Ако је Вучић диктатор, зар не би било логично да се ногама и рукама бори да остане на месту премијера и још најмање три године ужива у „диктатури“, а не да због функције која је протоколарна оставља функцију која даје сву моћ? Сликовито речено, да скаче с коња на магарца.

Што се евентуалних превремених избора тиче, за ову причу је небитно да ли би њихово расписивање било оправдано или неоправдано. То је сасвим други пар опанака. Битно је да диктатори углавном од избора беже као ђаво од крста. Гледају да их буде што мање, да буду што ређе. Да не ризикују губитак власти.

Избори на којима грађани слободно изражавају своју политичку вољу су највиши облик демократије. Избори у Србији, са Вучићем или без Вучића, нису никакав изузетак. Његово и право скупштинске већине која припада његовој странци је да изборе расписује кад хоће. А право сваког грађанина јесте да на тим изборима гласа како хоће. О Вучићу је објављивано свашта, али није се чуло да је некоме завиривао у гласачки листић а камоли да му га је заокруживао.

У Србији под Вучићевом „диктатуром“ најелитнија јединица полиције, која се налази под директном командом и контролом државног врха, претукла је рођеног брата премијера-диктатора. У држави у којој влада диктатура полиција то не би смела ни да помисли. Чак и да су тачне оптужбе полиције да су Андреј Вучић, Пеђа Мали и двојица њихових пратилаца били дрски и безобразни и напали групу од тридесетак истренираних и до зуба наоружаних специјалаца. Свесни да им бројчана предност „четворица на тридесет“ гарантује да неће извући дебљи крај.

Медији у Србији, штампани и електронски, свакодневно објављују чланке у којима наводног диктатора Вучића оптужују да је педер, наркодилер, психопата, криминалац, шизофреник, ратни злочинац, кум мафије, страни плаћеник....Као што видите неке од тих оптужби су најједноставније речено одвратне и код пристојног света изазивају гађење. Чак и кад их чује у кафани.

У диктатури ти медији би били забрањивани, новинари хапшени, а најмање што би могло да им се догоди јесте да за те оптужбе одговарају пред судом. У складу са законом. У Вучићевој „диктатури“ ни један новинар није ухапшен, ни једна новина није забрањена, ни један новинар није судски одговарао због лажи написане о „диктатору“.

Далеко од тога да је Вучић цвећка или човек који не зна да користи и не користи власт коју има и убедљиву подршку коју му већина грађана Србије годинама уназад даје на изборима. Да је такав био би неспособан. Али тврдити да је диктатор, па још то свакодневно понављати, је претеривање. Најблаже речено.