ПОДСЕЋАЊЕ НА НАЈСРАМНИЈЕ ПРЕСУДЕ СРБИМА У ХРВАТСКОЈ (4): Два ударца ногом у задњицу ратни злочин
Таман толико да му преседне повратак у "лијепу нашу домовину", хрватско правосуђе тешко је измалтретирало, оптуживши га лажно за ратни злочин и четрдесет петогодишњег Дану Миловића из Грачаца код Скрадина.
Саопштењем шибенско-книнске полицијске управе од 24. октобра 2003. године јавност је обавештена да је Миловић ухапшен у својој породичној кући, због сумње да је 1991. године починио ратни злочин против заробљеника.
Детаље Миловићевог "злочина" и идентитет његових жртви јавност је сазнала тек на суђењу пред судским већем Жупанијског суда у Шибенику, којим је председавао судија Далибор Дукић. Наводна жртва и сведок Милан Брајковић изјавио је да га је након заробљавања оптужени ударио ногом у слабину. И то чак два пута. И притом га, злочина ли, назвао усташом. Што је Брајковића много увредило.
Сведок Милан Перак дошао је пред суд да би се пожалио да га је оптужени Миловић ударио шаком у леђа. Трећи сведок, Анте Матић, посведочио је да га је један резервиста ЈНА ухватио за косу и главом му ударио у бетонски ступ. Истина, Миловић , који је био нижи старешина у тој јединици, то није ни наредио, ни видео али је оштећени Анто сматрао да ту постоји такозвана командна одговорност.
ПОДСЕЋАЊЕ НА НАЈСРАМНИЈЕ ПРЕСУДЕ СРБИМА У ХРВАТСКОЈ (3): Случај Дмитра Дукића из Грачаца
ПОДСЕЋАЊЕ НА НАЈСРАМНИЈЕ ПРЕСУДЕ СРБИМА У ХРВАТСКОЈ (2): Недужни Милан Бракус се обесио у затвору
Подсећање на најсрамније пресуде Србима у Хрватској (1): Светозар Каран осуђен за злочин стар 500 година
У време кад су скоро сви српски политички лидери и војни команданти којима је суђено пред Хашким трибуналом окривљивани и осуђивани и због тога што је неки Србин, у неком селу код Вишеграда или Теслића, малтретирао или убио неког муслимана или Хрвата, зашто резервни водник Миловић не би одговарао због тога што је један његов комшија главом другог комшије ударио у стуб?
После извођења наведених доказа, судији Дукићу није преостало ништа друго већ да закључи да два ударца ногом у задњицу и један ударац шаком у леђа, па таман нога и шака биле српске а задњица и леђа хрватска, и поред најбоље воље и постављеног му задатка, ипак не могу да се подведу под страшни појам " ратни злочин".
Па их је оквалификовао као "сурово поступање против ратних заробљеника". Што јесте кривично дело али је по хрватским законима, у случају Миловића, већ било застарело. Тако да је морао донети ослобађајућу пресуду.
Поређења ради, већина српских војника и цивила које су заробили хрватски војници не могу да посведоче да је према њима сурово поступано. Из разлога што нису преживели заробљеништво. Убијени су.
А за оне Србе који су имали срећу да преживе заробљеништво и пакао хрватских логора, свако поређење зверске тортуре кроз коју су прошли у "Лори" и другим мучилиштима, са "суровим поступањем" према Хрватима у „случају Миловић“ представљало би велику увреду. Јер, у односу на преко 150 регистрованих метода мучења које су Хрвати примењивали над својим комшијама Србима, ударац ногом у задњицу или песницом у леђа права су - дечија игра.
