Потресна исповест каратисткиње која је говором на Оливеровој сахранији расплакала Србију: Он је био српски самурај са Косова

Најпознатија српска каратискиња Тања Петровић својим дриљивим говором на сахрани лидера косовских Срба Оливера Ивановића расплакала је Србију. Она јос сузних очију у више него емотивном интервјуу за „Ало!“ говори о свом великом пријатељу, тренеру и како га она зове, „градском самурају“, кога није желела да пусти да оде на онај свет без црног појаса...

- Оливер је био косовски витез и божур. На дан сахране, можда два сата пред почетак, само у једном тренутку ми је прошло кроз главу и осетила сам да треба да му дам црни појас са којим ће да оде. Дошла сам у клуб јер сам знала да имам један и да морам да му поклоним да не оде тако без његовог обележја, јер ипак је био борац. Тражила сам појас, нисам могла да га нађем, видела сам да ћу да закасним, онда сам замолила другарицу која је кренула на сахрану да оде и да га купи. Урадила је то и једва ми га је, преко глава људи на сахрани добацила. У тренутку када је ковчег већ био у гробу, ја сам положила појас на ковчег поред беле руже коју је Милена положила као симбол љубави. Тај појас био је купљен да би био сахрањен, Оливер се родио да би био сахрањен, родио се да би своју мисију остварио и да би због своје мисије био нажалост, убијен. Тек касније сам све то повезала.

Где вас је затекла вест о убиству?

- Вест сам сазнала после тренинга у карате клубу, јавио ми је наш заједнички пријатељ. Прво сам помислила, вероватно што и сви „ма то није тачно“, али сам после петнаестак-двадесет минута сазнала детаље и схватила да је заиста истина.

Регионом се пронела Вучићева порука: Разговарати, не пуцати!

Шта вам је тада прво прошло кроз главу?

- Осетила сам један јак ударац у стомак. Буквално је то био осећај као да ме је неко ударио, тај интензитет бола сам осетила. То је био шок, неприхватање, мој мозак није хтео да региструје ту информацију, радила сам неке тривијалне рутинске ствари после, возила сам кола, прала судове, попуњавала формулар док полако нису почеле да стижу још стварније информације, а свест почела да се укључује у тај догађај. Ступила сам у контакт са његовом породицом, нисмо имали речи којима бисмо почели да разговарамо, порукама смо некако повезали емоције.

Када сте се последњи пут чули или видели с њим?

Пред Нову годину. Обележавали смо 20 година нашег клуба, он је честитао, охрабривао ме је да истрајем, говорио да смо на правом путу, да је права ствар то што радимо са децом. Додељивали смо плакете тада, био је спречен да дође, али је говорио да је ту с нама. Увек је давао наду, подршку и веровао да је у оно што радимо.

На сахрани сте одржали говор који је расплакао Србију, колико вам је било тешко?

- Дан након што је убијен Оливерова сестра Наташа и супруга Милена су ми рекле да би много волеле да у име породице емоцију поделимо заједно и да ја одржим говор. Ја бих можда и предложила да говорим у име спортиста, каратиста и људи из те сфере, али када ми је дата тужна димензија да се повежем и са породицом, било је тешко. Знате, када је неко ваш, а није ваш него свачији, онда је врло тешко да задржите интиму у себи. Тада постајете одговорни за све оне који воле Оливера Ивановића. Ја сам говор потписала са „све душе које верују у Оливера“ и то нисам ја написала, стварно су све душе које воле Оливера те ноћи биле са мном. Ја сам узела оловку и два сата писала у току ноћи и пред сахрану. Од поноћи до два. И тако како је прочитано, тако је изашло и из мене, тако је написано, нисам ништа мењала. Неколико пута сам се чула са породицом за то време, мислећи да ће желети да им прочитам па да ми кажу да нешто треба можда још, али не, они су рекли: „Све што си ти написала тако је и тако ми хоћемо“.

Ово је бивша жена Оливера Ивановића: А ево поред кога је стајала на сахрани (ФОТО)

Оливера је испратила цела Митровица, сви су се гушили у сузама, многи су његову сахрану упоредили са сахраном патријарха Павла. Јесте ли ви тако нешто очекивали?

- Она слика из птичје перспективе, када стоје Митровчани поред улице где пролази ковчег у којем лежи Оливер врло је потресна, то је тако достојанствени, неми призор поноса, веровања, љубави, без икакве речи. То јесте слично призору на сахрани патријарха Павла – без обзира на то да ли се ради о овом или оном човеку, принцип је био исти. На улицу су изашли сви, изгубиле су се све разлике. Оливер просто није човек, он је феномен, појава у српском друштву. Та појава имала је неки људски век трајања. Међутим, оно што је он оставио јесте нематеријална ствар, чињеница која мора остати у историји. Он је светли пример, као што су примери патријарх Павле или нека друга личност која је обележила српску историју. Митровица је његова колевка и гроб.

Сећате ли се како сте се и када упознали с Оливером?

- Наше се познанство је врло старо, почело је у свету каратеа, али ту се не завршава, постали смо врло добри породични пријатељи. Оливер је био судија светске карате федерације, један од најбољих који ми је судио финална европска и светска такмичења. Касније је Оливер био мој тренер. Увелико је радио свој посао, живео је у Косовској Митровици, али паралелно се бавио каратеом, па смо ми одлазили у Митровицу да нас тренира. Као тренер је увек био позитиван, знате шта значи и када ви немате више снаге а неко вам каже: „Ајде, ајде, можеш ти то“, похваљивао нас је и када смо знали да нешто нисмо добро урадили. Носио је све нас својим осмехом и харизмом. Он је рођен да буде лидер, рођен да своју мисију мора да испуни.

Понедељак је кључан дан за истрагу Оливеровог убиства: Тада ће бите познате прве чињенице

Оливеровој породици је сад најтеже, а ви сте имали јаку поруку за његове синове...

- Оливер ће живети и кроз њих, а срећом их има много. Када их погледате загрљене поред његовог гроба, видите више стабала који стоје, тешко им је, али ипак су заједно. Мали Богдан је осуђен на живот без оца, Оливер је био свачији, а најмање његов. Оливер је за њега љубоморно чувао време и таман када су почели да проводе дивне моменте заједно, њега опет нема.