ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ БОРИСЛАВА МИКЕЛИЋА: Бљесак и Олуја су почели са сменом Ранковића

Говорити о српском питању у Хрватској, морам казати као добар познавалац, било би немогуће а да се не вратимо на Други светски рат и на његов завршетак. Ранковићевом сменом почела је да јача екстремна националистичка струја у Хрватској. Већ 1967. је донета Декларација хрватског књижевног језика, коју је потписало 25 истакнутих интелектуалаца, међу којима је био и Крлежа… Бакарић је 46-47. колонизовао Србе из Хрватске.

ЖЕНЕ УБИЦЕ У СРБИЈИ: После злочина нема кајања

ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ, ПОЛИТИЧАР У КУЋНОМ ПРИТВОРУ: Признајте грешку!

С Бором Микелићем сам први пут разговарала пре шест година, кад је помињан као човек умешан у организовање побуне ЈСО. Била су то прва три мучна сата у којима нисам добила одговор готово ни на једно питање. У четвртом сату поменуо је педигре који га је довео на место директора Месне индустрије „Гавриловић” у Петрињи. Изнервирано сам у упитала: „А какав то Ви педигре имате, молим Вас?” Безобразнице, рекао је, ја сам свој педигре стекао кроз козарачки збег, кроз очеву смрт, живот у домовима за сирочад… Тада је заправо почео интервју. Остало је недоречено да ли је био војни обавештајац. Данас на исто питање одговара да је био трофејни југословенски спортиста, рвач… „Тројицу сам на врату могао носити”, каже, да је био изабран да обезбеђује Самит несврстаних у Београду… Ко разуме, схватиће.

Како Срби данас живе у Хрватској, шта су они?

– Ја бих рекао овако: говорити о српском питању у Хрватској, морам казати као добар познавалац, било би немогуће а да се не вратимо на Други светски рат и на његов завршетак. Позната је ствар да су за време Другог светског рата Срби са западног дела Крајине сносили борбу против фашизма и нацизма. На просторима западног дела Крајине било је пет партизанских дивизија: Шеста личка, Седма банијска, Осма кордунашка, Девета севернодалматинска и Двадесет осма славонска, која је иначе учествовала и у ослобођењу Београда. Срби су у НОР-у, када је то заиста било тешко, масовно гинули. Не само што су их као цивилне жртве водили по логорима и убијали, него су они и као борци и као цивилне жртве те борбе настрадали.

Однос је био различит према Србима и према Хрватима?

– За то време је постојала НДХ. Довољно је да кажем само два-три податка, па да употпуним ову оцену шта је то значило. Године 1941. када је 10. априла формирана НДХ као продужена рука нацистичке Немачке, уследила је побуна или мобилизација НДХ. Од тог дана, па до Нове године, 108.000 Хрвата је ушло у НДХ. Од тих 108.000, 30.000 је било из Херцеговине, да би већ у току лета 1941. године упутили преко Вермахта усташе на Источни фронт као саставни дио њихових снага, и пошто су поражене негде 1943. године, вратили су се повијеног репа, па су после тога почели да прелазе у партизане, домобране и у те слабије варијанте. На другој страни, када су Срби дигли устанак у Србу, до конца године у партизанске редове ушло је 6.800, од којих је 6.400 било Срба. Дакле, мали је број Хрвата учествовао у НОБ-у, а онда је 22. 6. 1941. године НДХ објавио рат САД и Енглеској, Чешкој и Совјетском Савезу. А тога дана су се сисачки комунисти, скојевци повукли у шуму Брезовица, и то њих 44 до 50, јер су се плашили одмазде. Они су касније прогласили да су дигли устанак. И славе сада 22. 6. као Дан устанка, а то је лаж. Устанак су дигли Срби у Хрватској. Одатле је кренуо покрет.

Значи Хрвати фалсификују историју?

– Они су ишли на то да прекрајају историју, а поготово кад је Хрватска одлучила да баштини Европску унију. А пошто је Европска унија настала на датуму 9. 5, који се обележава као Дан победе над фашизмом, Хрвати су хтели по сваку цену да докажу да су они први на Балкану подигли устанак против фашизма, а имају НДХ која је званично постојала до 8. 5. 1945, када је ослобођен Загреб. Тада је и постојала НДХ, није постојала нека друга Хрватска. Рекао сам да бих могао говорити о српском питању, онда се морам вратити на Други светски рат. За време Другог светског рата, после одлуке АВНОЈ у Јајцу 1943. године, када су најавили да ће Хрватска као федерална јединица бити у саставу Југославије, Срби су поставили питање политичке аутономије. Чак је и Тито признао да су Срби носиоци антифашистичке борбе у Југославији и долази до тога да су на седници у Топуском 8. и 9. маја након другог заседања АВНОЈ, да не би дошли у сукоб са Србима, изјавили: јача је варијанта да будете конститутивни државотворан народ него да имате политичку аутономију за једно подручје.

Да ли би било боље у будућности да је тако остало?

– Требало би да ми имамо право и на политичку аутономију и на конститутивност. Овде се радило о томе да је Хрватска држава у целини као конститутиван и државотворан народ, као и Србија. И у Топуску је донесена та резолуција где је у тачки 8 стајало: неће бити слободне ни демократске Хрватске у којој Срби неће имати иста права као и Хрвати. То је умирило ситуацију и оправдало зашто Србима није дата политичка аутономија за подручје Баније, Кордуна, Like и северне Далмације, него је остала конститутивност и државотворност. То значи да нико више није имао права да дира у то. Не би Хрватска била на страни земаља победница у Другом светском рату да није било Срба. Чак је и Рузвелт рекао да Хрвати треба да буду у резервату 50 година зато што су били продужена рука нациста Адолфа Хитлера.

Да би могли прогласити независност?

– Тако је, и да би после тога могли говорити да су Срби мањина. Значи они су погазили резолуцију из Топуског, погазили су Други светски рат, жртве српске. Они су то учинили, зато се враћам на причу о Другом светском рату. Након завршетка Другог светског рата, кренула је колонизација. И сада када узмете подручје Баније, Кордуна, Like, села која су опустошена, као и моје родно Подкозарје, Козара зато што је била завијена у црно, све опустошено, изгинуло, борили су се, гинули, тако су и тамо пустош оставили економски, није било неке перспективе, и појавио се предлог да иде колонизација.

Која је то била година?

– То је била 1946-1947. Председник тадашње владе Хрватске био је Бакарић, који је провео те одлуке које се тичу колонизације. Нису Хрвати ишли у колонизацију. Она подручја где су биле усташе остала су недирнута, и они су могли да се крећу само на подручје Хрватске, а Срби су из делова Крајине отишли у колонизацију, као што су били делови из Подгрмеча и један део из мог Подкозарја. И због тога је највећи део – 120.000 Срба – 1946. и 1947. године из тако једног пустог подручја дошао на подручје Војводине.

Сада да питам да ли је била нека одлука Бакарића да се они не могу вратити?

– Нису они донели одлуку. Одлука је, у ствари, да напуштају подручје по властитој жељи – то је била одлука колонизације, идите да бисте могли боље да живите.

А да ли се неко могао вратити у Хрватску?

– Па могли су се вратити, кад је дошао у Војводину, добио земљиште, добио неку кућу, ту је било и доста Немаца који су отишли. И у овом конкретном случају била је колонизација. Ја се њом не бавим превише, али је битно њу споменути.

Опширније у новом Експресу који је на киосцима од петка, 12. маја…