СРБИН ОТИШАО У ЗЛОГЛАСНУ "ЖУТУ КУЋУ" И ЗАТЕКАО ЈЕЗИВЕ СТВАРИ! "Србе су овде секли на КОМАДИЋЕ, тела се још увек НАЛАЗЕ ТАМО" (ФОТО/ВИДЕО)

У "жутој кући" у Албанији, где су крајем деведесетих вађени органи Србима отетим на Космету, постојала је соба која је била опремљена као приватна клиника. У ту кућу је више пута долазио некадашњи командант Ослободилачке војске Косова (ОВК) Рамуш Харадинај, ћерки власника куће је давао новац... Органи Срба су из те куће, након вађења, ишли директно у Турску, где су продавани.

Управо ово су тврдње које је у исказу српским истражитељима својевремено изнео Албанац, сведок-сарадник у случају трговине органима.

Овај некадашњи припадник ОВК лично је вадио органе Србима на више локација у Албанији, а у исказу је до најситнијих детаља описао како се вршио тај језиви посао.

Бивши члан ОВК открио је језиве детаље из злогласног објекта у којем су касапљене жртве отете на Космету крајем деведесетих. 

Као кључне људе у послу с трговином органима отетих Срба и Албанаца овај сведок је означио некадашње вође ОВК - Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија и Јакупа Краснићија. Органи су на црном тржишту, како је навео, продавани по следећим ценама: 30.000 марака за срце, 60.000 марака за бубрег, а 10.000 марака је било 5 литара крви. 

Скоро три деценије касније Србин Д.М. отишао је до жуте куће у Албанији и у својој репортажи изнео језиве детаље са лица места. 

Његов текст преносимо у цеслости: 

- У недељу, на празник Светих апостола Архипа, Филимона и Апфија посетио сам жуту кућу у селу Рипе, у Албанији, која је служила као привремени логор за Србе и у којој су им вађени органи, гробље на коме су били покопани, а које се налази у истом селу, недалеко од ове крваве куће, и затвор у граду Бурељ који је такође означен као једно од места где су им експлантирани органи.

Како је о овој теми доста писано и како су ти чланци доступни јавности овде нећу писати о свим детаљима већ ћу изнети само део извешаја Дика Мартија који се односи на жуту кућу и Бурељ.

Моји мотиви за посету жутој кући која, иако не по броју, али по начину окончања живота свакако спада у једно од места најстрашнијег страдања Срба били су светосавски и национални.

Због чега кажем да је ово једно места где су Срби страдали у највећим патњама? Због тога што су многи од њих знали да ће њихова тела бити сечена ради вађења органа али вероватно не и да ли ће их сећи живе или мртве. Немогуће је и замислити како су се у тим тренуцима осећали ови мученици и степен бола, очајања и страха који су трпели.

- Постоје снажни показатељи, из сведочења извора која смо прибавили, да су у процесу пресељавања кроз места транзита бар неки од ових заробљеника постали свесни крајње судбине која их чека. Речено је да су неки од ових заробљеника у објектима за притвор где су држани у домету чујности других особа којима се трговало, и у току транспорта, молили своје тамничаре да буду поштеђени судбине „сецкања на комаде“ - пише, између осталог, у извештају Дика Мартија.

Ово потврђује и исказ заштићеног сведока српског Тужилаштва за ратне злочине:

- Приметио сам да младић на столу није Албанац. “А како сам то приметио? Па тако што када сам му се приближио, он се отимао, и они који су га држали су га чвршће држали. Почео је да запомаже, позивајући бога, молећи: ‘Боже, немојте ме заклати, немојте ме убити!

Љубав Цркве према своме детету не престаје ни пошто се његово тело преда земљи а ту љубав показујемо молитвом за њих.

Као православни хришћани морамо бити свесни да смо са нашим умрлима, како каже Свети владика Николај Охридски и Жички,  ”рођаци и један недељиви живи организам, једна иста жива Црква.”

- Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна. Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна. Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима. Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?

Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим.

Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав Христова.

Учинити задужбину своме велико је дело, а још веће учинити несвоме, непознатоме. А душе умрлих веома су осетљиве на сваку добру реч и на свако добро дело, намењено њима. Милост годи и мртвима као и живим. Но живи често заобрављају указану им милост, мртви никад.

Заповест Господња: Љуби свога ближњега као себе самога односи се на упокојене исто онако као и на живе, и још више на упокојене у колико је њих више од живих. И они су наши ближњи, наши најближи.

Сама реч сахрана /сахранити/, ова богонадахнута реч сељачка, казује нам суштину гробља. Сахранити значи сачувати. Гробље је, дакле, хранилница, или чуваоница. Чега? Наших ближњих, отаца и браће наше, највећега блага на земљи, блага Божјега. Свако друго материјално благо на нама и око нас не вреди једнога гробља хришћанскога, ни најмањега, пише Свети Владика Николај.

Због тога сам најпре посетио гробље у селу Рипе (Rripë) да се помолим како за душе мученика покопаних на њему тако и за душе оних који покопани на другим местима у Албанији.

Наиме, сведок бр. 3, из документа УНМИК-а,  описао је један излет где је возио претпостављеног оперативца УЧК до куће јужно од Буреља. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око километар од те куће.

Реч је управо о селу Рипе и жутој кући, и гробљу које се налази неколико стотина метара од ове крваве куће. Координате гробља су: 41.549817, 20.011814.

Црвеном стрелицом је на сателитском снимку означено гробље, а плавом стрелицом смер из кога се долази ка гробљу, било да се долази из Буреља (Burell) или Клоса (Клос).

У питању је локални пут ка селу Рипе на који се скреће са пута СХ6 који повезује Бурељ и Клос.

Гробље се по величини подудара са описом сведока бр. 3, односно на њему је могуће сахранити 20 особа, а у случају да се у једну гробницу смешта истовремено више од једног тела, могуће је на целом гробљу сахранити и више од двадесет људи.

Између гробница и споменика локалног становништва приметан је већи број хумки које су са бочне и чеоне стране обележене већим каменовима.

Нисам имао времена за подробно истраживање и покушај да пребројим хумке. Пажњу су ми посебно привукле две. Једна  је у облику бетониране гробнице, шира од једног гробног места, али без икаквог обележја, при чему је део бетонске плоче проваљен што заједно са њеним укупним изгледом указује на лош квалитет бетона. На двема гробницама између којих се налази су мермерни споменици, а на гробницама цвеће, што указује на поштовање према онима који су ту сахрањени. Због чега је онда гробница између не само без обележја, већ и направљена без посебне пажње и од лошег материјала? Можда због тога што бетон има функцију да прикрије и отежа приступ телу а не да украси и покаже љубав и поштовање према умрлом?

Друга хумка, такође необележена, налази се између хумки које су обележене само обичним већим каменовима, облутцима, а разликује се од њих по томе што је чеони део обележен комадом тање мермерне плоче уместо камена и делује да је нешто млађег датума од осталих.

Ова гробница ме је подсетила на вест из 2017. године када је бивши премијер Албаније Сали Бериша изнео информацију да му се обратио полицајац који ради на граници Косова и Албаније и упозорио га да се тим путем кријумчаре деца, односно особе млађе од 18 година, ради трговине органима и од њега затражио помоћ, при чему се поново помињала жута кућа.

Оно што је још важно напоменути у вези са гробљем у селу Рипе јесте да се, по мом мишљењу, тела још увек налазе тамо.

Наиме, у извештају Дика Мартија се каже да су тела откопавана и пресељавана, али у том случају гробнице не би биле и даље обележене каменовима. Осим тога, са пута сам на неколико места у селу видео по једну-две гробнице са споменицима па се поставља питање због чега ти покојници нису сахрањени на сеоском гробљу? Уколико су сахрањени након дешавања у жутој кући, што би могло да се утврди на основу датума на споменицима, онда је одговор јасан – јер се тела Срба и даље налазе на гробљу.

- Постоје значајни елемнти доказа да је мали број заробљеника ОВК, укључујући и неке од отетих Срба, дочекао смрт у Рипеу, у или у близини К. куће. Сазнали смо о овим смртима не само кроз сведочења бивших војника ОВК који су рекли да су учествовали у затварању и транспортовању живих заробљеника, већ и кроз сведочења особа које су независно присуствовале закопавању, откопавању, пресељавању и поновном закопавању лешева заробљеника, и док је ОВК била у кући, и у периоду пошто је ОВК напустила К. кућу и породични становници куће се вратили - каже се у извештају Дика Мартија.

"К. кућа" која се помиње у извештају је жута кућам а назива се овако јер припада породици Катучи.

С обзиром да сам морао да пожурим и одем пре него што потпуно сване и село се пробуди нисам имао времена да проверавам датуме на поменутим споменицима дуж пута, нити сам имао времена да одем до језера на врху села које би такође могло да се користи као гробница за тела убијених.

Осим тога, гледао сам да ли ће се негде видети нека кост коју бих понео на ДНК анализу. Иако је мала могућност за такво нешто нисам хтео да у потпуности одбацим ни ту могућност. Нажалост, ништа нисам нашао.

На ове речи да сам морао да пожурим морам да додам да сам тамо тамо стигао пре сванућа како бих смањио ризик да моје присуство буде примећено - завршио је Д.М. 

Подсетимо, један од најзначајних људи који су открили трговину органима и саму жуту кућу је амерички новинар Мајкл Монтгомери. 

Извор: Србија Данас/Информер