ДЕВОЈЧИЦА (5) НА ТРЕНУТАК ПУСТИЛА МАМИ РУКУ, ПА НЕСТАЛА У МАСИ: Хаос у Хрватској - цело место се дигло на ноге
Жена је била у тоталном шоку, вртела се око себе, она, колица, мало дете. Супруг око њих...
За шетаче, за масу домаћих и туриста који су ту вече пре неки дан шетали западним делом супетарске риве, била је то дубоко тешка, драматична сцена. А у њеном центру жена од око 40 година, с малим дететом у колицима, унезверена, у пратњи исто тако узнемиреног супруга.
ВАТЕРПОЛИСТИ И ЈОВАНА ДОНЕЛИ НОВЕ МЕДАЉЕ: Меридиан близу милионске донације!
ЛУДИЛО У ЦРНОЈ ГОРИ: Ветар носио сунцобране и лежаљке (ВИДЕО)
Расте број случајева у Црној Гори и међу ТУРИСТИМА и међу грађанима: "Делта сој ће бити ДОМИНАНТАН"
Обоје у паничном, мучном тражењу петогодишње ћеркице која је на тренутак испустила родитељску руку, и изгубила се у мноштву шетача. Колона је само повукла са собом. Била би то само још једна мала породица туриста, испоставило се касније из Шведске, на коју у том мору гостију нико не би ни обратио пажњу да жена није очајнички почела узвикивати Исабел, Исабел.
Плакала је, како је време одмицало све јаче, гласније, хистерично изричући стално то исто име. У једном тренутку када је њен очај надгласао буку, бука око ње се стишала. У том тренутку све је у Супетру стало, људи, домаћи, странци, млади, стари, сви су схватили да се пред њима догађа нешто лоше. И без размишљања им скочили у помоћ. Дизали су се из кафића, прекидали су с кафама, пићем, сладоледом, вечером. Окружили су малу шведску породицу покушавајући да схвате проблем.
- Жена је била у тоталном шоку, вртела се око себе, она, колица, мало дете. Супруг око њих. Стално је понављала Исабел, Исабел. Одједном се почела хистерично дерати, била је у тоталном хаосу, измучена, уплашена. Тешко за гледање - каже један Супетранин.
Први јој је пришао Роберт Барила, домаћи, схвативши да је мајка у том туристичком хаосу изгубила кћер. Док је покушао из ње да извуче било какав податак, сакупило се око њих већ 30, 40 50 људи које је родитељска туга дигла на ноге. Барила је схватио да је реч о девојчици од пет година, малој, плавој Исабел обученој у белу хаљиницу.
Мајка није била у стању више ни појашњавати, али отац је био прибранији описавши како су одсели у једном од туристичких насеља Супетрус хотела. И како цурица на руци носи наруквицу што су је добили у резорту.
- Једноставно нисмо имали више времена, открили су ми да је траже безуспешно већ 40-ак минута. Одмах сам звао полицију, истог трена су послали патролу. У том једном трену девојчицу је почела да тражи маса људи. Наши, странци, једно 50-ак је самоиницијативно кренуло у акцију. Ту је рива, море, бродови, конопи, дубина, опасно за дете које је залутало. Нису је више тражили само родитељи, већ цела међународна скупина која се поделила у две групе. Једна је кренула према центру града, друга према хотелу, и сви су узвикивали њено име. Обавештен је и хотел. Мајку смо покушали да смиримо, била је у тоталном грчу, уплакана, страшно је било гледати ту тугу. Из ресторана су стигли убруси да се обрише, скочила је и госпођа са штанда с палачинкама. Донела је боцу хладне воде да се жена освежи. Знате шта, то су ситуације у којима људи постану солидарни, јер знају да се то и њима самима може догодити. Сад смо само требали чекати вести – испричао је Барила.
Увек када његова супруга ради у касној смени у Јадролинији, Марко Вуљетић, Загрепчанин који већ десет година живи у Супетру крене аутомобилом у правцу Риве. И у луци остави возило да супрузи олакша вечерњи пут до куће. Тако је било и то вече. Друштво му је правио трогодишњи синчић. Ухватио га је чврсто за руку како му не би склизнуо у великој гужви која их је затекла на путу кући. Прошли су Риву, кренули у правцу резорта до којег је било свега 200-ак метара.
- У једном тренутку уочим одмах испред себе девојчицу, ишла је сама, таман испред нас. Гужва је била око нас велика, рачунаш то је дете неког од људи из тог мноштва. Онда сам је уочио опет, ишла је и даље сама, као да нас је пратила. А опет као да је ишла својим путем. Опет сам је погледао, сад ми је то већ било чудно, видим да плаче, као да је у шоку. Плаче и говори мама, мама. Мало је била старија од мог сина. Помислио сам, ма није ово у реду, шта дете ту само ради, ноћ је, касно. Пришли смо јој и питам је на хрватском, па на енглеском како се зове, где су јој родитељи. Само је плакала и климала главом. Тужно, знате. Мој ју је син ухватио за руку, видим има ону наруквицу резорта у којој и ја радим. Онда је она стегнула његову руку и кренули смо тако нас троје према првој рецепцији – испричао је Марко, запослен у хотелу.
Ту је цурицу преузела рецепционарка. Каже како се нашао у ситуацији која је тешка за сваког родитеља. Јер тако се нешто могло догодити и његовом малом сину.
- Могу мислити шта се родитељима мотало по глави. Питања где је, је ли добро, шта ради, с ким је, хоће ли је путем срести, зауставити нека добра особа која ће је довести на сигурно? Знао сам да јој морам помоћи, била је скроз у шоку, стално је тражила маму. Одмах је ухватила ту синову ми рукицу - каже Марко, још један добар човек из ове приче.
У том тренутку Исабелином оцу су из хотела јавили да је нађена једна девојчица. Отац је потом звао супругу да је дете на сигурном.
- Кад је то мајка чула само је спустила мобилни. Без речи. Погледала ме и загрлила. Тај тренутак ћу памтити, 40-ак људи је око нас почело пљескати свом снагом. Није ми то била срећа само зато што је девојчица дошла на сигурно. Срећа је видети тај тренутак масовне људске солидарности. Тај ланац. То је била јако емотивна сцена, још и тај пљесак, то масовно одушевљење. Човек је човеку ипак човек. Није ипак све тако црно - каже Барила.
