Будућност Ирака и даље НЕИЗВЕСНА: Верски и етнички сукоби НИСУ ЈЕДИНИ, ево који проблеми још чекају Багдад

Последњих годину дана и више, постало је јасно како је пораз Исламске државе (ИС) само питање времена. И док је фокус био усмерен на борбу против терориста, мало пажње се посвећивало шта учинити када ИС коначно буде поражен. Сада се полако улази у пост-ИСИЛ-ов период и у складу с тим Ирак се суочава с захтевним изазовом: обновити дубоко подељено друштво испуњено етно-религијским, географским и друштвено-економским поделама.

Про-секташка политика, у Ираку и на Блиском истоку уопштено , представља једну од највећих препрека развоја Ирака темељеног на win-win сценарију, односно на корист свих укључених актера. Ради се о политици која већ годинама игра кључну улогу у комплексним односима целе регије.

Тренутно се Багдад налази у ситуацији да мора окончати сукоб унутар својих политичких снага и опрезно се кретати у међународним и регионалним, блискоисточним водама. Влада такођер мора осигурати легитимитет и обновити поверење од стране трауматизованих грађана, посебно на подручјима које је у прошлости држао ИС. По неким проценама најмање 3,1 милиона људи - односно 10% становништва, је расељено, док је 11 милиона људи потребна хуманитарна помоћ.

Поврх свега тога, земља се суочава с економском кризом, с високим државним дугом, падом цена нафте и високом незапосленошћу, што значи да држава не може гарантовати осим сигурности нити чак основне јавне услуге. Високи трошкови непосредне хуманитарне помоћи ће додатно отежати обнову економије и успориће планове обнове земље. 

Како би се спречило да Ирак пређе у ново стање грађанског сукоба, потребна је јасна политичка стратегија за изградњу  друштва које задовољава заједничке захтеве грађана везане за безбедност, економске прилике, услуге и равноправно грађанство.

Изградња државе у пост ИСИС ери ће захтевати преговоре међу политичким елитама које обележавају снажни секташки идентитети. Али, дугорочна стабилност било којег договора којег постигну ће зависити од њихове способности решавања јавних приоритета и националних, а не секташких интереса.

Као што то се може приметити, значајна препрека обнови јесте осим високих трошкова и секташких разлика и лоша владавина од стране политичких елита, те посебно корупција. Према Транспернси Интернешналу, Ирак је једна од најкорумпиранијих земаља на свету; системска корупција прожима све нивое власти и широко је прихваћена као начин опхођења, а мреже изнуђивања и покровитељства представљају главну препреку стабилизацији, реконструкцији и пружању основних услуга.

Џон Кери изнео шокантне податке: Арапске државе и Израел тражиле од САД да бомбардују Иран

Осим пражњења државне касе ради властитих интереса, корупција такође подстиче огорчење и насиље. У таквом контексту, када се демократска влада сматра, међу осталог, слабом, нелегитимном и корумпираном, почиње се стварати плодно тло за екстремизам.

Током 2015. године дошло је до масовних протеста широм земље с којима се захтевало побољшање јавних служби и окончавање корупције, али обећане реформе се тек морају остварити. Резултати анкете јавног мнијења на националном нивоу коју је спровела организација 'Араб Трансформатион Пројецт', показују да оно што људи желе јесу стабилност, радна места, квалитетне услуге и крај корупције. И оно што је посебно битно, те су тежње надјачале етно-религијске разлике.

Истраживање је обухватило градске четврти у аутономној курдској регији те средишњој и јужној регији: они који живе у курдским окрузима су били претежито сунитски муслимани, они у јужним углавном Шиити, а они у средишњој регији су били мешаног верског карактера.

ВЕЛИКА ПОБЕДА ирачких снага на Еуфрату: Ослобођен још један град, спремни за нови НАПАД

Већина људи свих идентитета се сложила да корупција прожима земљу: између 88% и 98% сматрали су је проблемом, без обзира на регионалну локацију или религију. Само је око 10% испитаних сматрало да је влада заједнички настојала решити проблем мита. Чак и ниво поверења да влада чини барем неки напор како би смањила корупцију је изузетно ниска. А што се тиче запошљавања, између 86 и 97% сматра да је потребно познанство за добијање посла, без обзира на регију или етно-религијски идентитет.

Можда није изненађујуће, и поверење у централну државу је забрињавајуће ниско на националном нивоу. Само је око трећина Шиита сматра веродостојним а међу Сунитима је та бројка још мања. Задовољство владиним деловањем било је још мање: тек нешто више од четвртине Шиита ју је оценило добрим, тек једна петина у курдској регији и само 7% Сунитских муслимана у средишњој регији.

Локална влада се сматра више поузданом, особито међу шиитима, те је задовољство њеним деловањем оценило "добрим" 47% Шиита, али само 10% Сунита.

КАКО ДАЉЕ? Рат са Исламском државом коштао Ирак преко 100 милијарди долара

Анализирајући хаотичну ситуацију на Блиском истоку. а с тиме и у Ираку, може се закључити како велики изазов представља осмишљавање конкретног плана за политичку и економску обнову. Другим речима постоји једна општа визија будућности, али конкретни кораци још нису дефинисани или, услед финансијских и других потешкоћа нису реални.

Ирачке секташке поделе, насљеђе секташке политике и политичке маргинализације имају дубоке корене. Програм Уједињених нација за развој и ирачка влада већ раде на стабилизацији ослобођених заједница од ИС-а, пуно знатно већи напори су потребни како би се остварили озбиљни резултати.

Као што се може приметити последњих неколико деценија, Ирак представља једну трагичну блискоисточну причу. Земља је годинама била под диктатуром Садама Хусеина током које су почињени бројни злочини. Потом с инвазијом на Ирак, од стране САД-а 2003. године, хаос се само још више почео ширити земљом с разарањем којем није било краја и секташким сукобима који су се само још више продубили.

Процењује се да је током рата у Ираку убијено више од милион људи, с великим бројем рањених, а сукоб су обележили бројни ратни злочини од стране америчких војника те јачање Ал-Каиде. 

Ердоган спреман да подржи Багдад: Црно злато поново креће од Киркука до Турске

Ипак, горе наведени подаци показују да Ирак има велику прилику. Свесност политичких елита да забринутост људи није одређена само њиховим идентитетом може помоћи створити социјални, економски и политички укључиви друштвени уговор. Режим Садама Husseina и шиитска влада након америчке инвазије 2003. године доказали су да владање по секташкој линији само води до још веће нестабилности. Стога је потребно да политичке елите потраже и представе грађанима једну нову и одрживу алтернативу и визију будућности.