НАЈХРАБРИЈА БЕОГРАЂАНКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Заробила 15 аустријских и спасила стотине српских војника (ВИДЕО)
Кроз историју наша земља водила је многе битке из којих се и данас препричавају велика дела и помињу имена хероја.
Обично су то познате војсковође, војници, али ипак хероји су биле и жене у овим тешким временима.
"НИКАДА НИСУ ИЗАШЛИ ИЗ ЖИЦЕ" Прича о Србину који је преживео две године у Аушвицу
ПЕВА СЕ ВИШЕ ОД 200 ГОДИНА, А НИКО НЕ ЗНА КАКО ЈЕ НАСТАЛА: Ко је аутор чувене химне "Ускликнимо с љубављу"?
ДА ЛИ ЗНАТЕ ЗАШТО ЗВОНА НА ХРИШЋАНСКИМ ЦРКВАМА ЗВОНЕ У ПОДНЕ? За све је заслужан Београд и догађај из 1456. године
Сматрајући их слабијим полом, мушкарци су у време Првог светског рата, желећи да у најстрашнијим тренуцима код преплашених жена, а нарочито код деце, измаме осмех и поправе расположење стално понављали:
„Сад ће Шваба дум – дум – дум. Беж' те жене у подрум!“ .
Ипак, било је и оних жена које не само да се нису скривале већ су излазиле на улице одмах након бомбардовања и указивале помоћ повређенима, склањале са улице оне који су услед бомбардовања остајали без крова над главом. Једна од њих је Вука Попадић.
Својом храброшћу и пожртвовањем ова жена задивила је не само своје суграђане већ и саме војнике и официре који су бранили Београд. Попут вучице која брани свој чопор, бранила је свим својим бићем свој Београд.
У првој години Првог светског рата на Београд је пао велики број граната, посебно на област данашњег Дорћола и Савамале. Ови предели су били потпуно разрушени, а људи су уточишта тражили по подрумима и склоништима.
У Душановој број 4 живела је Вука Јовановић, касније супруга Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. У најтежим данима рата примала је жене и децу са Дорћола који су због учесталих бомбашких напада одлазили из својих домова и од свог дома направила уточиште у коме је тешила и окрепљивала читаве породице и на тај начин им пружала неизмерну подршку.
У томе су јој помагале сестра Лела и једанаестогодишња ћерка Јелена.
Након првог заузимања Београда од Аустријанаца, Вука Попадић је почела да око себе прикупља сиромашне и уплашене грађане, уливајући им наду да Београд неће још дуго бити под опсадом и након неколико дана непријатељ је заиста почео да се повлачи.
Заробила 15 аустријских војника и предала их Србима
Према предању, Вука је изашла из свог стана да види да ли у варошици има још увек непријатељске војске и на углу Душанове улице налетела је на групу аустроугарских војника који су покушавали да нађу склониште од митраљеских и топовских зрна којима их је српска војска гонила. Строгим гласом, госпођа Попадић је војнике позвала да побацају оружје и крену за њом како не би улудо изгубили главу. Након што је преплашене Аустријанце заклонила у свом дому, своје затворенике је послужила слатким и водом.
Када је српска војска заузела варош и у Душановој улици наместила свој штаб, Вука Попадић је својих 15 затвореника повела и предала српској војсци. Командант војске јој је честитао на овом неуобичајном савладавању непријатеља, а са друге стране и сами Аустријанци су јој били захвални што им је спасила животе.
Спасила стотине српских војника
Годину дана касније, 1915. године на Београд је пало преко 4 000 зрна из тешких аустроугарских и немачких топова, док се на Дунавском кеју и Дорћолу водила борба до последњег даха у одбрани главног града.
Вука Попадић је ове тешке године још једном потврдила да је најхрабрија Београђанка у Првом светском рату, тако што је спасила стотине живота српских војника. Госпођа Попадић је, отворила привремено превијалиште у Улици принца Евгенија, а у томе су јој помогле и сестре Лела и ћерка Јелена.
У овом превијалишту које је било у самом центру борбе, Вука Попадић је превила и окрепила преко стотину тешких рањеника и помагала им да дођу до болнице. Тиме је ова неустрашива жена спасила живот многим војницима и својом несебичношћу заједно са сестром Лелом и ћерком Јеленом, постала је чланица Удружења бранилаца Београда.
Остало је невероватно сведочанство новинара Свете Милутиновића о храбрости Вуке Попадић:
„Куражна и храбра гђа Попадић је изашла из свог стана да види има ли у вароши још непријатељске војске. На своје велико изненађење, чим је изашла на улицу, на углу Душанове улице, испод Малог Калемегдана, спазила је једну групу преплашених аустроугарских војника, који су тражили склониште од митраљеских и топовских зрна, којима су наши гонили побеђену ћесареву војску. Преплашене Аустријанце, који су се били збунили, гђа Попадић је строгим, скоро војничким гласом позвала да побацају оружје и да пођу са њом да их склони како не би улудо изгубили главе. Аустријанци су послушали гђу Попадић, побацали су оружје и пошли за њом, где их је она у капији свог стана заклонила и из страха повратила послуживши их слатким и водом. Кад су наши војници ушли у варош и у Светосавски дом, у Душановој улици, сместили свој штаб, гђа Попадић је своје заробљенике, 15 аустроугарских војника, повела и предала нашој војсци, на чему јој је командант наше војске честитао, а и Аустријанци су јој били благодарни што им је спасла животе.“
