РАТ БЕЗ КОМАНДЕ: Славни српски Војвода испред себе имао исувише непознаница
За разлику од Централних сила и Групе армија Макензен, упркос молбама српске владе и Врховне команде, снаге Антанте на Балкану нису имале ни јединствену команду, нити јединствен план за одбрану Србије.
Тако је било и на највишем, стратешком плану вођења рата. Док је за Централне силе такве одлуке доносила немачка Врховна команда, између штабова Антанте владали су неусаглашени односи.
ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА ПАВЛА ВУИСИЋА: Бард српског глумишта написао чак ТРИ ТЕСТАМЕНТА, једна верзија годинама била цензурисана (ФОТО)
МИСТЕРИЈА ДОБРО ПОЗНАТЕ СЛИКЕ: Представа измучене Србије, док јој Бугарин и Грк ЗАБИЈАЈУ НОЖ У ЛЕЂА (ФОТО)
МАШИНОВОЂА КОЈИ ЈЕ СПАСАО СРБЕ ОД УСТАША: Када је ОТЕО ВОЗ пун измученог народа, за њим је почела потера века
Жофр је управо одбијање Срба да предузму пролећну офанзиву на Љубљану узимао за један од доказа штетности непостојања једне савезничке врховне команде. Сада, уочи напада на Србију, поруке између српских и савезничких штабова преносиће војни изасланици, различити официри за везу и министри. Српска Врховна команда је, тако, добијала најразличитије, често закаснеле вести о плановима Савезника.
Чак ни француско-британске трупе које ће 5. октобра почети да се искрцавају у Солуну, неће имати једног команданта. Генерал Жофр без успеха је предлагао да оне буду потчињене српској Врховној команди. Французима у Солуну, названим Источном армијом, командоваће бивши командант галипољског Источног експедиционог корпуса и Жофров лични противник, генерал Морис Пол Емануел Сарај.
Супарништво два генерала имало је значајне последице и по галипољске операције и по српски фронт. Сарај није примао наређења од начелника Главног генералштаба, генерала Жофра, него од министра рата Александра Милерана и од француске владе. Жофр је, тако, остао командант само француских трупа на Западном фронту иако је влада тражила његово мишљење по свим војним питањима. Тако ће остати све до Жофровог унапређења у главнокомандујућег целе француске војске, 2. децембра 1915. Сарај, опет, у Солуну, неће добити команду над Британцима.
Немци надиру из Баната
Српска обавештајна служба и савезнички извори омогућили су Врховној команди да стекне увид у непријатељске припреме у Бугарској, Срему и Босни и Херцеговини. Најмање одређене податке имала је о броју и припремама Немаца у Банату, али се очекивало да ће одатле кренути главни напад.
Није се тачно знало ни где ни када ће који непријатељ напасти.
Срби ће, у ишчекивању Савезника, који су се управо били искрцали у Солуну, док су почињале борбе на Дунаву, Сави и Дрини, окитити своју ратну престоницу, француским заставама и славолуцима. Камиј Огист Анатол Фери-Пизани, француски новинар и писац, затекао се у Солуну 5. октобра, баш када су ту почели да стижу зуави, француске колонијалне трупе, у саставу 156. дивизије. Потом је продужио у Ниш, који је, из времена тифусне пошасти, упамтио као град црних застава. Сада је био украшен француским тробојкама и кокардама:
- Данас сам поново ушао у Ниш, варош тробојних застава. Има их по улицама, по трговима, на мосту, изнад свију врата. Поглед наилази на многе кокарде плаво-бело-црвене чак и у излозима радњи и на роговима теглећих бивола. Казали су ми; ,знате они ће доћи! Очекујемо их!, И, да би они осетили да их Србија од срца прима, Ниш се окитио, као за свечаност.
Уочи напада Централних сила, српска Врховна команда и влада су се припремале на одбрану, не слутећи какав ће обрт узети догађаји у Лондону, Паризу, Петрограду, Атини и Букурешту.
Савезници нису пристали да са Србијом направе заједнички ратни план. Војвода Радомир Путник је пред собом имао исувише непознаница. Из појединачних наређења и упутстава, из распореда српских снага и онога што је тада чинио, јасно је да је, у сукобу са неупоредиво јачим непријатељем, ипак морао да рачуна на савезничку помоћ.
Највећа непознаница биле су силе Антанте и балканске савезнице Србије; једина земља на коју се могло рачунати била је Црна Гора. У Крагујевац и Ниш су стизали противречни сигнали, па и нетачне вести. Сазонов и сам цар Николај II и даље су уверавали Србе да их Бугари ипак неће напасти. Лорд Киченер је српском војном изасланику пуковнику Миливоју Николајевићу и српском посланику у Лондону Матеји Бошковићу, када су га молили за помоћ, 27. септембра, дан пре обећања Греја датог у Парламенту, рекао да је бугарска мобилизација "блеф" и "трик", да главнина српских снага мора да се прикупи на северу, док би према Бугарима било распоређено само онолико војске колико би требало да чува железничку пругу, док не стигне помоћ савезника, за коју је, како је нагласио, било потребно време. Упозорио их је да би Србија требало да престане да пребацује дивизије на бугарску границу.
Када га је Бошковић упитао ко ће бити одговоран за пропаст Србије ако је Бугарска ипак нападне, Киченер је само затражио да његови савети буду прихваћени. Николајевић је закључио да Киченер нема основна знања о односима снага и стању на Балкану, јер се због дужине пруге уочи непријатељског напада, српска Врховна команда, на челу са главнокомандујућим регентом Александром Карађорђевићем, начелником штаба војводом Радомиром Путником и његовим помоћником пуковником Живком Павловићем, налазила у Крагујевцу. На фронту према Аустроугарској и Немачкој биле су распоређене српска Прва армија, Трупе одбране Београда, Трећа армија и Крајински одред. Границу према Бугарској чувале су Тимочка војска, Друга армија, Власински одред и део трупа Нових области, чији је део био окренут и према Албанији. Српска Врховна команда рачунала је на помоћ војске Црне Горе и на Савезнике, чије ће трупе у Солуну 5. октобра тек почети да се прикупљају.
На фронту према Трећој армији генерала Кевеша, од ушћа Лима у Дрину до Остружнице на Сави, распоређена је Прва српска армија, под командом војводе Живојина Мишића. Састојала се од Дринске, Дунавске и Моравске дивизије другог позива. У њеном саставу налазили су се и Соколска бригада и Ужички одред, две јединице које су углавном чинили војници трећег позива. Прва армија имала је укупно 48.895 пушака и 120 артиљеријских оруђа. Ђевђелије до Зајечара, и због близине бугарске границе, на њеној заштити требало да буде употребљена цела српска војска. Руски војни изасланик у Лондону, генерал Јермолов, који је Николајевићу био помогао да га Киченер хитно прими, саопштио му је, међутим, у поверењу, да му је Киченер рекао да ће у Србију бити послато око 150.000 савезничких војника.
Непостојање српског писаног ратног плана уочи напада 1915. године подстакло је доцније критике на рачун војводе Радомира Путника и Врховне команде.
Идеја напада на Бугарску је, међутим, значила да је, за разлику од планова из 1914, било предвиђено офанзивно преношење операција на непријатељску територију и брзо избацивање једног од противника из борбеног строја. О томе је пуковник Павловић говорио пуковнику Фурнијеу 23. септембра у Крагујевцу.
Овај план срушиле су силе Антанте. Непосредна последица био је неповољан ратни распоред српске војске пред напад. У тренутку када су Немци и Аустроугари почели да прелазе Дрину, Дунав и Саву, скоро половина борбеног састава Србије налазила се на граници према Бугарској. После објаве бугарске мобилизације тамо су, наиме, премештени штабови Ужичке војске и Друге армије, као и пет пешадијских и једна коњичка дивизија. Када напад буде почео, они ће убрзано бити враћани на Моравски и Београдски правац непријатељског наступања. Циљ је, од почетка, била одбрана свих операцијских праваца, да би се, потом, према ситуацији, прешло на еластичну одбрану, вођење појединачних, "почесних" борби, чување људства и материјала све до доласка савезника.
