БУШ, ОБАМА, ТРАМП: Имена се мењају, али политика САД остаје иста јер се ПРЕДСЕДНИК НИШТА НЕ ПИТА!

У свету је опште познато како је спољна политика део политике који се најмање мења променом владајућих администрација. Ако се догађају, велике промене збивају се у образовању, здравству, пореској политици, али спољнополитичка агенда остаје најмање такнута. Најбољи пример континуитета спољне политике, без обзира ко је на власти јесу Сједињене Америчке Државе. Оне су најбољи пример како председници крше своја изборна спољнополитичка обећања, па тако од изолациониста постају интервенционисти.

ПРИТИСАК СВЕ ЈАЧИ: САД и ЕУ траже да Македонија БЕЗ ОДЛАГАЊА формира владу!

НОВО УПОЗОРЕЊЕ из Северне Кореје: Претворићемо САД у ПЕПЕО!

На пример, Вудро Вилсон је 1916. обећао да Америка неће интервенисати у Великом рату па је следеће године ипак интервенисала. Премда је Двајт Ајзенхауер био заговорник слободе одлучивања председника у међународним односима, за време његовог председниковања смањена је могућност првог човека САД да склапа спољнополитичке споразуме. Иако је Демократска странка била против Вијетнамског рата, а Линдон Џонсон је обећао да неће прошити америчку интервенцију, већ је лично заједно са својом странком снажно Америку укључио у најсрамотнију спољнополитичку авантуру 20. века.

Демократе ратују због "демократије" а Републиканци због "националних интереса" или "јавних финансија"

У новијој историји и садашњости догађају се исте ствари па се може повући линија Буш-Обама-Трамп и видети да тројица председника, који на први поглед имају мало тога заједничког, воде једну те исту спољну политику - политику америчке супремације. Занимљиво је да су сва тројица обећавали својеврсно повлачење из света, а догодио се управо супротно и појачавао амерички интервенционизам. 

Очигледно се сматра да амерички либерали имају пацифистичко гледиште на интервенционизам док конзервативци имају одобравајуће гледиште, али како стварност показује то често није тако. И једни и други могу пронаћи идеолошка оправдања за укључивање у конфликте или њихово избегавање. Демократе могу интервенирати позивајући се на заштиту демократије и људских права док Републиканци могу оправдати интервенцију због заштите националних интереса или јавних финансија. 

Џорџ Буш је добио изборе делом захваљујући чињеници што је заговарао мањи број интервенција у свету укључујући повлачење с Балкана, како би се посветио америчким проблемима. Али догодио се терористички напад од 11. септембра, "Рат против терора" који се најбоље отелотворио у америчким интервенцијама у Авганистану и Ираку, али и у драстичном повећању владине контроле над америчким држављанима. Америка се упетљала у блискоисточни чвор који је црпео огромна финансијска средства, а крај се није назирао.

И обама ратовао без одобрења Конгреса

Барак Обама је 2008. у великој мери победио на изборима зато што се противио рату у Ираку, те је обећао избећи "глупе ратове", те се обавезао да ће тражити међународна партнерства. Као председник, Обама је био критикован и од левице и деснице, јер је слабо завршавао америчке ратове на Блиском истоку. Штавише, повећао је број напада беспилотним летелицама и све више користио специјалне операције - често без одобрења Конгреса. Обама је 2011. наредио нападе на Либију који су докрајчили Гадафијев режим, али зато су Либију претворили у перманентни хаос једнако као у Ираку и Авганистану.

Обама је америчке копнене и ваздушне снаге ограничених размера користио не само у Ираку и Авганистану, већ и у Либији, Сирији, Сомалији и Јемену што је учинило САД дежурним судијом тих ратова, што многи обични Американци не знају. Вашингтон је подржао Арапско пролеће у оним земљама где су на власти били антиамерички режими, што је додатно распламсало хаос на Леванту. Амерички односи с Русијом и Кином су пали на дно, а и односи с Европском унијом значајно су се нарушили. И то је све било у време слаткоречивог Обаме.

Трамп само наставља тамо где су Буш и Обама стали

Иако је Доналд Трумп био кандидат Републиканске странке на изборима, тријумфирао је зато што је користио спољнополитичку агенду оличену у слогану "Америца фирст" (Прво Америка). "Америка на првом месту" - означава спољну политику у којој је наглашен амерички национализам изолационистичког карактера. Мир, уништење радикалних исламиста, обнова оружаних снага и преферирање дипломатије у сржи су такве политике. На папиру, наравно. У пракси се показује како Трумпова спољна политика наставља тамо где су стали Буш и Обама.

Иако се Трамп заклео да конфликти на Блиском истоку црпе моћ Америке и да их треба завршити, он је наставио да их продубљује. У Јемену је повећан број америчких напада како би се добило "боље обавештајне податке'" Председникови саветници заговарају још јачи амерички ангажман у Јемену и Сомалији. У Ираку су америчке операције постале још смртоносније, па је тако серија ваздушних напада у Мосулу убила око 200 цивила. То је једанко броју смрти за време врхунца рата у Ираку. Експерти закључују како Трампова администрација ослобађа војску од ионако олабављених правила ратовања на Блиском истоку.

Настављена политика америчке чизме и оружја

13. априла америчка војска избацила је "мајку свих бомби" (најјачу конвенционалну бомбу у америчком арсеналу) на положаје ИСИС-а у Авганистану, притом убивши засигурно много, цивила иако бројка још није позната. То се нису усудили учинити Трампови претходници, али је тај чин логичан наставак исте политике. 7. априла је бомбардована Сирија чиме је Трамп показао да ће користити силу како би осигурао "промену режима", чиме је изневерио обећања да неће бити "светски полицајац", већ само председник САД-а. Исто је и с Корејским полуострвом. За време кампање Трамп је наглашавао склоност да ће да преговара с властима у Пјонгјангу. Међутим, кад је дошао на власт најавио је да је спреман да користи нуклеарни напад или убиство Ким Џонг Уна како би се тај режим сменио. Америчка подршка антивладиним протестима у Србији и Македонији показује како Трампова администрација није задовољна путевима тамошњих власти које желе имати добре односе и с Русијом. Сви ти потези Трампа квалификују као још једног неоконзервативца. 

Иако је Трамп у понедељак 17. априлу на Твитеру критиковао Обаму да је његових првих 90 дана открило тотални неуспех последњих осам година спољне политике, стварност је другачија. Првих 90-ак Трампових дана најављује да се ће се политика задњих, не само осам већ шеснаест година, наставити. Успркос обећањима и најавама о великим променама у свету, Трампова спољна политика је мешавина Бушове и Обамине. Бушове по форми - Трамп се не суздржава од сталног коришћења америчке чизме и оружја, а Обамине по садржају - сви циљеви Обамине политике и даље се спроводе: наставак хаоса на Блиском истоку, изузетно лоши односи с Русијом, Кином, али и Европском унијом, сукоб с левичарским владама Латинске Америке и потпора ригидним десничарима у Новом свету. 

Трамп је обећавао да би могао постати модерни Роналд Реаган који би довео Америку до враћања угледа и моћи у свету, али ако се овако настави пре би могао постати "амерички Горбачов" са свим нежељеним последицама.