ЛЕДЕНА ПАТРОЛА! Јединствена војна јединица на свету која користи ПСЕЋЕ ЗАПРЕГЕ
Два млада Данца откривају да ли су довољно издржљиви за једину војну јединицу на свету која користи псеће запреге.
Било је мрачно када је Јеспер Олсен пао. Мрачно и студено. Зими се на северном Гренланду током више од три месеца не промоли ни један једини сунчев зрак. Просечна температура је 31 степен Целзијуса испод нуле. Ветар је суров.
МУТАЦИЈЕ КОРОНЕ НАС ТЕК ОЧЕКУЈУ! "Срешћемо се са пуно нових сојева вируса и МОРАЋЕМО ДА СЕ НАВИКНЕМО на то"
МИСТЕРИЈА ЛЕГЕНДАРНЕ ФОТОГРАФИЈЕ: Шта се догодило човеку који је једини одбио да салутира Хитлеру?
ШТА СЕ ТО ДЕШАВА У КОЛЕВЦИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ? Скандал око дечјег додатка довео до отимачина, развода и продаја кућа
Јеспер је опремљен за такву климу, баш као што је спреман за јогунасте псе и преоптерећене санке, нераван терен и за узане крос-кантри скије. Спреман је чак и за пад. Оно што Јеспер не предвиђа јесте то да ће, док се буде тумбао низ стрму, стењем прекривену падину, његов нож испасти из кожне футроле за његовим појасом и окренути се на крајње непожељан начин. Сечиво ће се забости у његову десну бутину.
Његов партнер, Расмус Јергенсен, није видео несрећу. Расмус се кретао мало испред Јеспера, док је лампа на његовом челу секла таму између црних монолитних врхова и једва уочљиве обале. Пре него што је изгубио равнотежу, Јеспер се налазио иза тешких санки и 13 паса, држећи чврсто узде и покушавајући да контролише њихово спуштање низ нагиб. Сада лежи опружен на ледом окованој тундри са дубоком раном испод својих скијашких панталона, а крв му се слива низ ногу. Налазе се 800 километара северно од Арктичког круга, на једном од најпустијих и најнегостољубивијих места на Земљи.
Жеља да истражује Гренланд, који је под данским протекторатом од 1721. године, родила се код Јеспера шест година раније, када је био двадесеттрогодишњи водник у Данској краљевској телесној гарди и надзирао гардијце у три палате данске краљице. Његова званична униформа је укључивала и огромну капу од медвеђег крзна и копоран са месинганом дугмади.
То није била његова животна амбиција. Јеспер, младић светлоплавих очију, тамносмеђе косе и снажне, урођене атлетске грађе, жудео је за нечим потпуно супротним од марширања унаоколо са том китњастом капом. Желео је авантуру. "Желим да испробам своје могућности", каже. Јеспер је напустио Краљевску гарду и неколико година је био полицајац у Копенхагену, све док 2008. године није скупио храброст да се пријави у елитну специјалну јединицу која је у Данској чувена по довођењу војника до граница физичке и психичке издржљивости. Одлучио је да се пријави за Сиријус.
Јединици Сиријус је већ више од 60 година поверено патролирање 14.000 километара дугом обалом североисточног Гренланда. Тим од 12 људи бар једном у пет година обиђе сваки кутак назубљене и разуђене обале, формално обезбеђујући услове данског суверенитета према међународним конвенцијама. Сиријус је једина војна патрола на свету која користи псеће запреге. Овај посао, који је лоше плаћен и без одмора, подразумева 26 месеци дуго путовање са партнером и групом паса и више од 8.000 пређених километара. Повреде су практично неизбежне, баш као и гладовање, исцрпљеност и промрзлине. Чланови тима су на мети белих медведа. Не постоји могућност да се посете родбина или пријатељи, нема прилике за изласке са девојкама. Нису у прилици ни дрво да виде.
Јеспер је прошао мноштво психолошких и физичких тестова који су елиминисали велики број оних који су се пријавили за Сиријус. Сваке године се бира само шест људи који замењују одлазеће чланове патрола. Жене имају право да се пријаве, мада то још ниједна није учинила. Они који желе да конкуришу морају имати мање од 30 година.
Само неколико недеља пре него што ће полазници Сиријуса кренути на Гренланд на програм преживљавања у природи, Јеспер је чуо вест: био је последњи човек који је елиминисан. То га је уништило. "Никада се више нећу пријавити", тврдио је.
Вратио се у полицију, али није могао да престане да мисли на сирову лепоту и ултимативни изазов далеких северних дивљина. Родитељи су подржавали његову амбицију; није имао девојку. Тако је променио своје мишљење и покушао још једном. Подвргао се осмомесечном режиму тренинга. Научио је све, од метеорологије до ловачких вештина и ветерине; запамтио је облике више од 600 фјордова и тачака дуж гренландске обале, за случај да изгуби мапу.
Овог пута је био примљен. Као део завршне обуке, скочио је у ледену воду како би симулирао несрећу са санкама, потом је преживљавао пет дана само са торбицом неопходних намирница, спавајући у снежној дупљи коју је ископао лименом шољом и ловећи арктичког зеца или мошусно говече да би јео. Коначно, у јулу 2010. године јавио се на дужност у базу Сиријус на североисточном Гренланду, коју чини неколико коцкастих зграда повезаних конопцима да би људи могли да се оријентишу током снежних олуја, а које су постављене на једној осамљеној превлаци. Званично је постао припадник патроле Сиријус.
Свог идеалног партнера је пронашао у Расмусу, двадесетосмогодишњем припаднику патроле Сиријус који овде служи другу годину, бившем воднику ваздухопловних снага са зараслом риђом брадом, који личи на дизача тегова, али је спокојан попут Буде. Заједно су у столарској радионици Сиријуса направили четири метра дуге санке, са клизачима од најлона и лежиштем спојеним канапом уместо ексерима, ради максималне флексибилности. Назвали су их Црно сунце. Вежбали су са својим псима све док нису осетили да су прави тим.
Средином октобра, када се море заледи и када је вожња санкама уз обалу често најефикаснији начин за путовање, натоварили су Црно сунце са 370 килограма залиха и напустили базу, пратећи руту коју су установили официри данске војске. Уз осталих пет тимова, Расмус и Јеспер делују као једини ренџери у Националном парку Североисточни Гренланд који пружају потпору научним и спортским експедицијама у највећем националном парку на свету, станишту огромних крда мошусних говеда и стотина белих медведа.
Али већ четвртог дана на његовом првом походу Јесперу се нож зарио у ногу. Лежи тако на снегу док га бол савладава и жарко се нада да његов сан да служи као члан патроле Сиријус неће изчезнути сада када је тек почео.
За само неколико тренутака успева да убеди себе да је рана подношљива. Помишља да је вероватно пао на стену. Током интензивне обуке у Сиријусу научио је да остане прибран без обзира на то колико је лоша ситуација и да се држи доктрине у духу Сиријуса: кад год је то могуће, док си напољу на леду, најбоље је да наставиш да се крећеш.
Тако Јеспер, ни не погледавши рану, штавише ни не примећујући поцепано место на својим панталонама нити крв која цури, устаје на ноге. Враћа нож у корице. Расмус и он измењују тек неколико речи.
"Јеси ли добро?"
"Да."
Сваки од њих граби уже причвршћено за санке и чврсто стаје на своје скије. „Ја!” узвикује Расмус. Пси нагло натежу своје конопце и силовито повлаче напред санке и људе.
Псећа запрега је спој хаоса и вештине. Да би одржали тим у покрету, Јеспер и Расмус су у сталној интеракцији са својим псима – звижде, псују, наговарају, хвале. Прелазе полуострво Хочстетер Форланд, поскакујући преко стена, брекћући уз брда, клизећи низ њих, док магличасти дах паса и људи формира траг у виду паре који се тихо вуче за њима. Планине у облику ајкулиних пераја се издижу из залеђеног мора. Ледени брегови, усидрени у близини обале, изгледају као избледели ратни бродови.
Уобичајена брзина псеће запреге је мања од осам километара на сат. До тренутка Јесперовог удеса они су прешли нешто мало више од половине предвиђеног дневног плана од 34 километра, што је део једноипомесечне кружне 1.110 километара дугачке експедиције северно од базе Сиријус, а то је најкраће од три путовања која су планирали у овој години.
Дан у псећој запрези подразумева непрекидан рад и потпуну концентрацију; Јеспер једва да има времена да мисли о својој нози која пулсира. Пауза за ручак не долази у обзир. Људи узимају по који гутљај воде, пси лапћу снег. Ако тим није синхронизован, санке Сиријуса могу да се понашају као тело са 13 глава. Пси, везани у парове на једном дугачком конопцу, понекад постану тврдоглави и почну да лежу. Има ту борби, љубоморе, љубавних интереса – Јесперов и Расмусов тим има две женке. У једном тренутку пси могу дивно да функционишу, а већ у следећем могу да постану режећа лопта летећег крзна док по снегу пршти јарка крв.
- Када се ствари изненада отргну контроли, као да поново постајем полицајац - каже Јеспер. "Морам да ускочим и раздвојим псе."
У ово савремено доба вишенаменских војних возила и тенкова Абрамс за прелазак великих удаљености на Гренланду, где квар на мотору може да буде смртоносан, још увек нема бољег превозног средства од псећих запрега. Често пси спасавају животе члановима патрола. Вожња санкама током бескрајне ноћи, нарочито кад има магле, неретко се одвија скоро наслепо. Догађа се да се пси изненада зауставе на ивицама литица и одбију да се покрену чак и кад их подбадају. Они, такође, испуштају специфичан звук којим упозоравају на беле медведе, неку врсту шиштавог режања која чланове патрола буди на опрез.
Мада су се Јеспер и Расмус налазе у првој недељи свог првог путовања, већ су се договорили око свог специфичног стила. Неки тандеми у Сиријусу више воле да путују лако и брзо; они који имају екстемну фобију од тежине, секу етикете са својих мајица, скидају дршке са четкица за зубе и смањују количину горива за своје логорске пећи. Расмус и Јеспер су заступници спорог и топлог приступа: носе сву одећу коју желе и никада не прескачу топли оброк. Како каже Расмус, њихов мото је: "Ми никада не остајемо без горива."
Зато нема журбе док се крећу преко Хочстетер Форланда. Стрпљење и прецизност су важнији од брзине. Било какав погрешан прорачун на далеком северу може да буде опасан – спусти своје рукавице на трен на погрешно место и ветар ће их одувати. "Ако не радиш све како треба, бићеш кажњен", каже Расмус. Једина несрећа са смртним исходом у историји Сиријуса догодила се 1968. године када се члан патроле одвојио од свог партнера на тренинг вожњи, изгубио се у усковитланом снегу и није успео да сам преживи олују.
На крају дана Јеспер и Расмус заустављају санке и започињу прецизно кореографисану рутину. Док поларна светлост блешти изнад њих у јаркорозе и зеленој боји, Јеспер поставља шатор – неке ноћи проводе кампујући, неке у колибама раштрканим дуж обале – потом одмотава ултраизолационе вреће за спавање и пали пећи у добро проветреном склоништу. Да би се додатно загрејали, Јеспер и Расмус воле да истовремено користе три пећи.
Расмус пажљиво привезује псе и проверава да ли су довољно удаљени како не би дошло до контакта. Потом проводи мало времена са сваким од њих. "Зближиш се с њима", каже Јеспер. Расмус чврсто грли њиховог поносног пса предводника Јохана, веселу женку Сели, дежурног кавгаџију Индија и њихову легенду Армстронга, коме је то десета зима у служби запрежног пса, што је рекорд Сиријуса, дупло више него што већина паса служи. Армстронг је вукао санке најмање 40.200 километара, дуже него да је кружио око екватора. Расмус зна да се Армстронг ближи крају каријере. У бази Сиријус нема места за пензионисане псе. А пси – вукови колико и љубимци – не могу се давати на усвајање. Морају бити подвргнути еутаназији, што је чин који чланови патрола сами извршавају пиштољем. И Расмус и Јеспер кажу да је то најтежи део овог посла.
Унутар шатора пећи раде пуном паром. Јеспер и Расмус се коначно открављују. На минус 40 степени Целзијуса материјали попут пластике постају ломљиви попут стакла. На око 50 степени испод нуле пси почињу да пате; од оштрог снега се отварају ране на њиховим шапама. На минус 55 степени морате да се зауставите и улогорите.
За вечеру имају шерпицу паприкаша са парадајз-сосом, тестенину, крем сир и конзервисане мини-кобасице: не баш довољно да се надокнаде сагореле калорије. Неки чланови патрола током једне зиме изгубе и до 14 килограма. Односи између чланова патроле нису увек пријатељски, иако ће током већег дела године виђати само један другог. Али када се једном нађу на леду, више се не могу раздвајати. Јеспер и Расмус су хармоничан тандем. Највеће неслагање имају око пушења луле. Расмус, следећи традицију Сиријуса, ужива у вечерњем пушењу луле, док Јеспер не може да је поднесе.
Док се паприкаш крчка, Јеспер коначно налази времена да испита своју рану. Пажљиво скида скијашке панталоне и тек тада види дубоку рану на својој нози и проливену крв – која и даље цури – и сад засигурно зна да је пао на нож.
Не показује никакву узнемиреност. Напослетку, ипак је он члан патроле Сиријуса. Лагано вади прибор за прву помоћ. Чисти крв и превија рану.
