Путинова партија шаха: Да ли је промена у Сирији крај игре за њега?

Током тог пута увек се водио мудрошћу коју је изрекао Сун Цу "Победиће само онај који зна када треба да се бори, а када не треба.“ 

Путин је добро знао када је тренутак за борбу, а када није. Рат у Украјини је могао да почне још 2014. и завршио би се тренутном победом Русије, али и њеним коначним поразом. Многи не схватају да је Русије започела рат баш онда када је хтела и одлучила да га започне и да је све то део Путинове партије шаха коју вероватно игра још од пада Совјетског Савеза.

Сложеност геополитичке ситуације у свету

Русија се данас суочава са једним од најизазовнијих периода у својој савременој историји. На геополитичкој табли делује као изоловани актер, суочен са колективним Западом који је у потпуности мобилисан против њених интереса. 

Дубљи поглед на стратегије које Москва примењује открива промишљен приступ који се не ослања само на тренутне победе, већ на обликовање дугорочног глобалног баланса моћи.

Украјински фронт је кључни полигон сукоба

На украјинском бојном пољу, Русија се налази у директној конфронтацији с колективним Западом, који Украјини пружа финансијску, војну и политичку подршку без преседана. Ипак, ова ситуација није само војна; она је егзистенцијална за Русију, јер се тиче њеног суверенитета и места у светском поретку.

Западне земље могу сагледавати украјински сукоб као прилику за исцрпљивање руских ресурса, али Русија, ослањајући се на своју широку стратешку дубину, води борбу на више нивоа. Поред непосредних војних операција, Москва гради алтернативне економске токове кроз чвршће везе са земљама као што су Кина, Индија и Иран. Санкције Запада су свакако изазов, али и прилика за унутрашњу трансформацију руске економије и повећање самодовољности.

Корејско полуострво је потенцијална нова линија ескалације

Поред сукоба у Украјини, Москва мора остати на опрезу због могуће ескалације на Корејском полуострву. Овај регион носи огроман потенцијал за дестабилизацију ширег азијско-пацифичког простора, где се интереси САД, Кине, и Русије преплићу. Постоји велика могућност да Америка покуша да искористи то као још једног пијуна којим би дестабилизовала Кину, али и увукла Русију у још један рат.

Русија је до сада успела да одржи прагматичне односе са Северном Корејом, користећи ову карту као део своје шире стратегије одвраћања Запада. Ипак, важно је да Москва избегне прекомерну укљученост која би могла додатно исцрпити њене ресурсе.

Да ли је Сирија издаја, повлачење или редефинисање стратегије?

Ситуација у Сирији представља још један слој руског стратешког ангажовања. Иако је Москва била кључни савезник Дамаска током најтежих година рата, тренутно стање на терену указује на ограничене користи од даљег интензивног ангажовања. Сиријска економија је у рушевинама, управљање је фрагментисано, а сама сиријска војска је бацила оружје и омогућила да припадници тзв. Сиријске слободне армије и терористичке организације Хајат Тахрир ал Шам преузму контролу над већином територије. 

У овом тренутку Сирија је у стању "контролисаног" хаоса где Турска дефакто држи неких осам до девет хиљада квадратних километара Сирије, Израел је проширио територију под сопственом контролом на више од 500 квадратних километара без икаквог отпора и дошао на мање од 40 километара од Дамаска, а курдске Сиријске демократске снаге уз помоћ Американаца одбијају нападе SSA и ХТС.

За то време је Израел у незапамћеним ваздушним нападима уништио комплетну ПВО, авијацију, тенкове, бродове и артиљеријске јединице које су некада припадале Асадовој Сиријској арапској армији. По тврдњама ИДФ то је урађено да се спречи да да моћна техника падне у руке терориста и искористи за напад на Израел.

За сада се све стране суздржавају од напада на руске војне базе, ваздушну базу Хмејмим у покрајини Латакији и поморску базу у Тартусу. Заправо, чак је и тренутна прелазна влада, састављена од протурских снага и терориста ХТС гарантовала да неће бити напада на њих и да остају на територији Сирије.

Оваква ситуација захтева редефиницију руског приступа. У складу са шаховском аналогијом, повлачење из неких позиција не мора значити пораз, већ прилику за уштеду ресурса и преусмеравање енергије ка приоритетнијим регионима. Русија у Сирији може задржати стратешке тачке, попут ове две базе, док избегава исцрпљујућу улогу непосредног војно-политичког покровитеља и учесника у сукобу.

То је добро приметио и Александар Дугин када је рекао како је Ердоган издао Русију али је упао у замку. Сада ће, по свему судећи, Турска морати максимално војно и економски да се ангажује како ни одржала какав-такав мир у Сирији.

Дугорочна визија Русије је нови светски поредак

Западни приступ кризама нагиње ка краткорочним победама и пропагандним успесима, али руска стратегија се ослања на дугорочно планирање. Кључни фокус Москве је обезбеђивање водећег места у новом мултиполарном светском поретку који се све јасније формира.

Повезивање са партнерима, као што су земље БРИЦС-а, стварање алтернативних финансијских инструмената попут дедоларизације и јачање унутрашње кохезије су само неки од корака у том правцу. Русија игра на карту издржљивости, користећи своје ресурсе и стратешке предности како би преживела тренутне притиске и изашла јача и војно спремнија за потенцијални будући сукоб.

Реалност је таква да тренутно не постоји моћнија и увежбанија војна сила на планети од руске војске. Од 1945. године, осим руске војске није било друге која се опробала и проверила у озбиљном рату против регуларне и снажне војне силе неке друге државе. У овом случају то би биле Оружане снаге Украјине, за које, са пуним правом тврде да су друга најјача војна сила у НАТО, мада технички нису у НАТО. Русија је успела да да нанесе озбиљан пораз војној сили која је обучавана, тренирана и опремана од стране НАТО најбољим оружјем које тај савез има.

Путинова шаховска партија је далеко од завршене

Прогласити пораз Русије због Сирије значило би неразумевање суштине стратегије. Ради се о геополитичкој партији шаха у којој жртвовање фигура не означава крај игре, већ промишљене потезе који обезбеђују кључне позиције за будућност.

Украјина, Сирија, Блиски исток и Азија само су делови веће слагалице. Кључна ствар није тренутни исход појединачних конфликата, већ дугорочна победа Русије. На крају, циљ Москве није тренутна доминација, већ стабилан, мултиполарни свет у којем ће Русија моћи да заштити сопствене интересе.

Путинова шаховска партија је далеко од краја и то није само његова партија већ партија коју игра комплетна руска елита.