ВИДЕЛИ СМО ЖЕНУ У СПАВАЋИЦИ С БЕБОМ ЧВРСТО НАСЛОЊЕНОМ НА ГРУДИ: Шта су радили с мртвима с Титаника

Титаник је потонуо пре 105 година - али детаљи ове морске трагедије која никад до краја није разјашњена не престају да интригирају људе. Брод је потонуо у ноћи с 14. на 15. април 1912. око 740 километара од најближег копна, а први брод који је дошао у помоћ стигао је сат и по након потонућа - дуго након што је и последња жртва у леденом мору умрла.

Наиме, температура воде износила је 2,2 Целзијуса, при којој људско преживљавање износи тек 15-ак минута. Животе је изгубило 1517 људи, а највише шансе за преживљавање имали су путници првог разреда: спасило их се 63 посто.

На Титанику се налазило 20 чамаца за спашавање који су укупно могли примити тек око 1100 путника – половину оних који су се те кобне ноћи налазили на броду – али и то је било у складу са законским прописима тога доба, па се сматрало довољним. Упркос томе, тек је 700 путника успело да уђе у чамце за спашавање; већина их је полупразна напуштала брод те је скоро у свакоме још било слободних мјеста.

Истину о томе скривају тајни телеграми, чији су аутори веровали како никад неће изаћи у јавност. У тим телеграмима је јасно како је капетан једног од спасилачких бродова, Мекеј-Бенет, желео да извуче сва тела из мора. Али, убрзо је схватио како је његов брод премали за 334 тела колико су их нашли. Тада су донијели контроверзну одлуку - избациће лешеве од путника из најсиромашније, треће класе, како би им остало довољно мјеста за оне из прве и друге класе.

Наиме, мишљење посаде је било како они имају већа права на достојанствен укоп. Од 334 пронађена тела, из брода их је избачено чак више од сто, а она никад више нису пронађена у беспућима Атлантског океана. Истину о томе што се догодило скривали су дуго поверљиви телеграми, које су накнадно историчари ископали из тајних архива.

У првом телеграму капетан је написао: "Апсолутно морате довести сва тела која стану на спасилачки брод".  Али, с брода Мекеј-Бенет убрзо је одговорено "Детаљно смо пописали сав новац и вредну имовину нађену код тела. Зар не би било боље да се сва тела покопају на мору, осим ако не постоји посебна жеља породице да их задржимо?".

Након краћег дописивања договорено је како ће се избацити тела жртава сиромашнијих путника, док ће остаци оних богатијих бити враћени њиховим породицама.

Кад се SS Бремен, брод који је пловио из Немачке у Америку пет дана касније приближио месту трагедије, путници који су били на њему почели су вриштати. 

Бремен се придружио броду Карпатија, а њихова мисија је била да сакупе остатке тела који се могу пронаћи. У даљини су могли видети беле мрље, које су заправо биле смрзнута тела мртвих који су на себи још увек имали спасилачке прслуке. Данима после потонућа, цело се место претворило у огромну водену гробницу, с густом маглом, звуком запљускивања валова, залеђеним труплима и свештениковим речима који их је испраћао.

• Замало се није шлогирала: Жена добила рачун за струју у висини од 284 МИЛИЈАРДЕ ДОЛАРА, и то због једне ствари

"Видели смо жену у спаваћици с бебом чврсто прислоњеном на њена прса", посведочила је Џоана Станк, путница Бремена. "Било је тамо и тело жене која је чврсто грлила чупавог пса који је изгледао као бернардинац. Неки су били обучени за плес и вечеру, неки у спаваћицама и пиџамама. Једна жена је имала појас за спашавање и двоје деце у рукама."

Посада је све заједно описала као "хладно, мокро, јадно и неутешно". До краја априла, комбинација соли и сунца почела је уништавати појасеве и тела су почела нестајати у дубинама океана. У јуну исте године су ипак су пронађена два тела како плутају океаном. Била су то тела бродског конобара и кухињског радника.