МИКИ ЂУРИЧИЋ ДОЖИВЕО КЛИНИЧКУ СМРТ! Доктори рекли породици да је МАЛА ШАНСА ДА ПРЕЖИВИ
Да се најежиш!
Мики Ђуричић (45) прославио се учешћем у ријалитију "Велики брат" 2006. године као пчелар из Куповина, а сад је открио да је његов живот био чудан од самог рођења. Ђуричић тврди да је на рођењу доживео клиничку смрт, као и да је имао белег у облику двоглавог орла на челу.
Мики је одрастао са мајком Мирјаном, оцем Мирком, старијом сестром Мајом, баком Ангелином и деком Спасом у Купинову, које је због њега постало најпознатије село у Србији.
ЕВО КОЛИКО ДАЛИЛА МОЖЕ ДА БУДЕ БЕЗОБРАЗНА! Одговорила Дејану. Ђедовићу и Цару - ЗАПАЛИЛА интернет!
МАЈКА ЈЕ ИПАК ДОШЛА У ЕГИПАТ КОД АЛЕКС И ДЕЈАНА! Драгојевић се УХВАТИО за ГЛАВУ кад је ЧУО
АЛЕКС ОТПУТОВАЛА У ЕГИПАТ И ПРОМЕНИЛА СКРОЗ ИМИЏ - потпуно НОВА ОСОБА, уопште НЕ ЛИЧИ ВИШЕ НА СЕБЕ
- Кад сам се родио, доживео сам клиничку смрт. Једва сам преживео! Био сам дуго у инкубатору. Врат ми је и данас крив јер су ме током порођаја бабице мало више повукле и истегле ми жилу. Мајка ми је то испричала тек када сам напунио 20 година - започиње причу Мики и додаје да је још на рођењу био "обележен".
- Био сам скроз црн, а на челу сам имао бели печат, који је изгледао као двоглави орао. Жена која ми је спасла живот, једна чувена докторка из Земуна, рекла је мојој мајци да су мале шансе да преживим. Али да, ако преживим, тај белег значи да ћу бити здрав као дрен, да ће доћи до великих промена у земљи и да ћу постати велики човек. И заиста, никада нисам био болестан, ниједном нисам ишао код лекара. С друге стране, можда то има везе са тим што сам по рођењу добио инјекције за имунитет. Нажалост, нисам постао велики човек, него будала из ријалитија.
Одрастање у Купинову памти само по лепом. - Имао сам срећно детињство, али сам био смотан. Као мали увек сам падао на главу, никад се нисам дочекивао на руке. Тата ми је говорио: "Да изађем само да пљунем, ти би већ испао из кревеца." Кад су ми купили први бицикл, научио сам да возим, али не и да се зауставим. Возио сам док не ударим о капију, и то главом напред.
Баба и деда са очеве стране, Ангелина и Спаса, бавили су се пољопривредом. - Ишао сам са њима на њиву и радио све сеоске послове. Са шест година сам заливао рупе када се садила паприка... Баба је имала две тезге на пијаци, на којима је продавала сезонско поврће, и радио сам са њом. Сећам се и да сам јој у другом разреду основне школе помагао да носи неке џакове у Београд. Ишли смо ујутру заједно, а враћао сам се сам, јер је она имала још неких обавеза. Ангелина ми је објашњавала којим аутобусом да одем до Земуна, па бих тамо чекао да наиђе неко из Купинова како бих заједно са њим ушао у аутобус за село. Када сам мало порастао, нисам више желео да радим на њиви.
Тада је почео да "хвата кривине", али га је деда терао да засуче рукаве:
- Суботом су сва деца ишла да се купају у Сави, а ја са дедом да радим. Покушавао сам да се извучем, па сам му говорио да не треба да се ради суботом. На то ми је он из шале говорио: "Па јеси ли ти суботар?!" Кад ми то не би упалило, измишљао сам да сам чуо да ће падати киша. Деда је био веома вредан човек. Устајао је у пет ујутру, одлазио десет километара пешке у шуму, хранио свиње и враћао се, а онда ишао на њиву и радио до осам увече. Потом је долазио кући да вечера, па одлазио у лов. Био је мршав и мали, никада уморан. Тако је радио до своје 75 године и умро је природном смрћу са 84.
Ђуричић је одувек био тврдоглав, па је тако после завршене основе школе одлучио да га учење више не занима!
- Уписао сам средњу Техничку школу "Змај", али сам је напустио у првој години и почео са дедом да се бавим узгојем свиња. Родитељи нису били задовољни што сам напустио средњу, мама је бринула како ћу без школе. Већ тада сам знао да нисам за рад у фабрици или посао који има радно време. Био сам зрелији од вршњака јер сам се још у седмом разреду дружио са три друга из села која су тада имала 35 година. После школе сам одлазио код њих, слушао плоче, читао књиге... - прича и додаје да је одустао од школовања сигуран у то да ће увек моћи да се снађе и заради за хлеб:
- У Купинову нико не може да остане гладан! Овде за пет дана човек може да заради нечију плату, само ако запне. Увек сам био за то да ударнички радим десет дана, али да немам шефа. Кад сам напустио школу, запослио сам се код једног од највећих пчелара у Европи.
У то време, Микијева мајка Мирјана радила је два посла, док је отац волео да попије.
- Била је запослена у фирми за конфекцију, а упоредо је правила и продавала фантастичне торте и колаче. Мирко је био боем. Код нас у кући су сви били вредни, сем њега, који једини није радио кућне послове, али је имао хобије од којих је зарађивао. Баба и деда су га размазили и могло му се. Ипак, после срећног детињства уследио је период санкција:
- Деведесете су биле најгоре! Моја генерација је остала жељна свега. Провели смо пубертет под санкцијама. Била је инфлација, ратови у које су одлазиле комшије, рођаци, пријатељи... Унук наших породичних пријатеља, који је рођен у земунској болници кад и ја, настрадао је на Космету 1999, спасавши један живот.
БОНУС ВИДЕО: Дејан Драгојевић снимао голу Алекс на препуној плажи
