Алас раноранилац, Миланковић спавалица, Јовановић са Кири... Откривене НАЈВЕЋЕ ТАЈНЕ српских научника

Михаило Петровић Алас је на посао стизао у шест ујутру, Милутин Миланковић је био велика спавалица, без кочница Добривоја Божића нико у првој половини 20. века није хтео да купи вагон, а о Јовану Цвијићу се много писало у иностранству. 

Лазански о Путиновим тенковима који стижу у Србију: Т-72 ЈЕ НЕУНИШТИВ! (ВИДЕО)

Ово су само неке од занимљивости садржане у едицији „Живот и дело српских научника“, у којој је до сада објављено 15 књига, шеснаеста је у штампи, а припрема се материјал за седамнаесту.

Уредник едиције, академик Владан Ђорђевић подсцеха да је иницијатор оснивања Одбора за проучавање живота и рада научника у Србији и научника српског порекла, који ће се бавити овом едицијом, био агротехнолог академик Милоје Сарић. Одбор је основан 1992. године, али је прва књига едиције изашла тек 1996.

САША ЛОКНЕР, ПРЕД ИЗЛАЗАК НОВОГ АЛБУМА БАЈАГЕ И ИНСТРУКТОРА: Стари шмек уз дух новог времена (ВИДЕО)

У међувремену Одбор је направио списак од око 200 научника из области природно-математичких, техничких и медицинских наука, великог распона, те је тако Павле Ергенђелац рођен 1766. године, а најмлађи је Бранко Поповић рођен 1934. На око 8.500 страница обрађене су биографије 186 научника са пуним библиографским подацима.

Ђорђевић за Танјуг каже да се крајем 18. и почетком 19. века није могло очекивати да се научници цене по томе колико радова су објавили у часописима или колико су други научници цитирали њхове радове. 

„У њиховом раду било је много просветитељства, требало је просветити народ. Када посматрате опус Милана Јовановића Батута, једног од оснивача Медицинског факултета, код њега нећете наћи много правих научних радова, али његове заслуге у просветитељском раду биле су огромне“, приметио је Ђорђевић објашњавајући критеријуме за избор научника који ће се наћу у едицији.

Код научника који су касније живели и радили, када се Србија осамосталила и ојачала везе са иностранством, ценио се њихов истински научни допринос, број квалитетних радова штампан и код нас и у иностранству, цитираност тих радова, колико су били цењени у иностранству па су се ту нашли Никола Тесла, Михајло Пупин, Јован Цвијић, Милутин Миланковић.

„О Јовану Цвијићу је невероватно много писано у иностранству иако је све што је урадио - урадио овде, а био је невероватно цењен ван земље“, констатовао је Ђорђевић.

Он наводи да су научници некада имали мирнији живот, нису имали компјутере, писали су оловком на хартији и упркос томе објављивали су врло обимне књиге. 

„То су људи који су имали невероватно стрпљење, а свако од њих је имао доста тежак живот. Многи су потекли са села. Рецимо Јован Жујовић и Сарић потекли су из села Неменикуће са Космаја. Данас се тамо колима стигне за сат и по, али тада је то било страшно далеко од Београда и не верујем да су они пре него што су дошли на студије и један једини пут били у Београду“, испричао је Ђорђевић и додао да је рецимо матерматичар Мирко Стојаковић, члан САНУ и професор у Новом Саду, одрастао у дому за ратну сирочад.

Уредник едиције посебну пажњу скреће на Петровића Аласа, од чијег рођења се навршава 150 година.

„Можда ће неко ове године рећи да је он био наш највећи математичар. Неко прича да је то Јован Карамата. Мика Алас је конструисао први аналогни рачунар на свету који је био изложен и награђен у Паризу. Покушао је и да математику користи у проучавању различитих друштвених феномена па се сматра претечом кибернетике“, истакао је он.

Ђорђевић подсећа и да је Алас био добар пријатељ са Миланковићем.

„Они су на унивезитету делили собу, али су се врло ретко сретали у њој, јер Михаило Петровић Алас као добар рибар имао је навику да устаје страшно рано и долази на посао у шест сати ујутру, а Миланковић је био велика спавалица и спавао је до поднева и остајао на послу до 23-00. Постоји анегдота да је Миланковић буквално натерао Аласа да оно што је написао преведе на француски, рекавши: Ако остане на српском, онда ћемо ту твоју књигу разумети само ти и ја. Штета је“, казао је Ђорђевић.

У 17. књизи наћи се инжењер Добривоје Божић. 

„У првој половини 20. века његове кочнице су биле најбоље на свету. Нико није хтео да купи вагон који није имао кочнице система Божић. Занимљиво је и да је Божић по броју патената трећи код нас, први је Тесла, па Пупин“, испричао је Ђорђевић.

Он је поменуо и физико-хемичара Драгољуба Јовановића за кога су имали проблем да нађу аутора који ће писати о њему.

„Он је провео пуних осам година радећи са Маријом Кири у Паризу, а онда се вратио овде, постао професор и добио задатак да испита радиоактивност воде у Сокобањи. Када је завршио тај посао краљ Александар га је позвао на разговор да му захвали и питао га је да ли може нешто да учини за њега. Јовановић је имао само једну жељу да свог талентованог студента постави за свог асистента, иако није било места. Тај студент је био нико други до Павле Савић“, открива Ђорђевић детаље из 17. књиге која је у припреми.

У едицији заступљени су само такозвани „природњаци“, иако је првобитна идеја академика Сарића и Одбора била да се њоме обухвате све научне дисциплине и друштвене науке, књижевност и уметност, међутим, сарадњу са Одбором прихватила су само одељења природних наука.

Ђорђевић наглашава да то никако не значи да исте такве величине не постоје на другој страни, али примећује да су књижевници и уметници познатији широј јавности од математичара па је можда и то један од разлога зашто су одељења одбила сарадњу.

Он је рекао да када би сада почели да пишу о књижевницима, или уметницима, годинама би се осећала неуравнотеженост у заступљености једне и друге групе научника/уметника у оквирима едиције, што не би било праведно.

Сматрају, навео је Ђорђевић, да би Академија требало озбиљно да размотри могућност оснивања још једног, или можда чак два одбора, који би се посветили изучавању живота и рада наших најистакнутијих научника који су се бавили друштвеним наукама, као књижевника, уметника да не би време учинило своје и довело до заборава.