Како је некада изгледао 1. МАЈ - Он је за све мештане био ПОСЕБАН ДОГАЂАЈ, колико смо се удаљили од традиционалне прославе и обичаја

Знате ли како је некада изгледао 1. мај?

Пре се овај празник рада обележавао на један посебан начин те је за све мештане био посебан догађај. За њега се припремало данима пре. Жене су неколико дана пре 1. маја обично чистиле куће и таване, те би све оно што се више није могло искористити или је било скроз подерано одвајале за спаљивање управо за 1. мај.

Тако се ту могло наћи старије поцепане обуће, старе одеће, крпа и сл. Мушкарци би за то време чистили дворишта, орезивали воћке, те све гране које су одрезали, слагали на једну хрпу, на коју су касније донели и оно што су жене одвојиле у кући.

Деца су с весељем помагала родитељима у чишћењу и слагала ствари на хрпу, јер су знала да већа хрпа значи и већи пламен. Свака породица припремала је своју хрпу, коју би на крају однела на оближњу ливаду или пропланак, те би се уочи 1. маја та хрпа коначно и запалила. Ако би се хрпа палила на пропланку то би обично значило да се неколико комшија договорило да те све хрпе спојии у једну, а пламен је знао бити толико висок да би се видео и из другог села.

Породице би се скупљале око ватре, дружиле, певале и веселиле. За њих је паљење ватре на тај дан било као једна мала манифестација. Момци и девојке често су се надметали у прескакању пламена, односно девојка би рекла момку да ће га пољубити ако због ње прескочи пламен и обратно. Око ватре су седели, гледали се, они који су знали свирати би и засвирали, па је тако весеље знало потрајати до дуго у ноћ, све док се ватра не угаси.

Деци је тај чин паљења ватре био посебно занимљив јер би им родитељи допуштали да дуже остану будни. Родитељи су препричавали деци како је било кад су они ишли са својим родитељима први пут крај ватре и шта су они све палили. Читавим селом могао се осетити мирис дима, чути пуцкетање ватре те видети сенке које су стварали титраји пламена.

Другог дана по селу се причало колики је пламен код кога био те како је било и у другим селима високих пламена. Понекад су се села и надметала код кога ће бити највиши пламен па се овај обичај знао претворити у прави мали фестивал. Иако је и пре тај дан био дан одушка од свега, свакодневни посао се и даље морао обављати, али би људи тај дан некако брже и лакше све обавили и припремили за сутра јер су знали да чим пре заврше пре ће започети то “првомајско лудило”. Другог дана посао се обављао једнако као и сваки други дан.

Данас се јако ретко могу видети запаљене ватре уочи 1. маја, али обичај дружења ипак је и даље остао традиција. Што је лепо. Лепо је видети друштво да се дружи и весели, али нажалост, та дружења нису као некад. Данас не можемо видети велике скупине већ су сви подељени у мање групе. Не чује се песма и звук тамбуре, већ само брујање звучника. Уместо мириса дима и пуцкетање ватре, осетимо мирис роштиља. Не препричавају се догађаји из прошлости, већ се најчешће прича о проблемима и послу. Деца и млади данима пре не сакупљају грање, већ купују месо за роштиљ.Времена се мењају, али неки обичаји, иако измењени и модернизовани, ипак се и даље одржавају. И нека, треба тако, јер знате како стари народ каже “Боље да нестане села него обичаја”, пише Likaclub.eu-Radiosarajevo.ba

Србија Данас/Hocu.ba/Пренела: Т.О.