ХИЛАНДАР није једини СРПСКИ МАНАСТИР на СВЕТОЈ ГОРИ: Мало се зна, а у литератури све чешће ПРЕЋУТКУЈЕ да је Свети Григорије Синајит СРБИН био КТИТОР
После великог пожара српски монаси су напустили манастир и понели мошти свога оснивача са собом
На Светој Гори, монашкој башти Пресвете Богородице, само историјски православни народи имају своје "испоставе" или "представништва" (манастире и скитове).
Данас постоји двадесет самоуправних манастира у "монашкој држави". Ми, Срби, имамо свој манастир Хиландар, Грузини имају манастир Ивирон, Руси имају манастир Светог Пантелејмона, Бугари имају манастир Зограф и Румуни имају два скита која припадају грчким манастирима и то су Продому и Лаку. Сви остали манастири припадају грчком народу.
Међутим, Хиландар није једини наш манастир на Светој Гори. Ми смо, након Грка, оставили највећег трага на овом светом месту, а о томе говори не само чињеница да је Света Гора била у саставу српског царства, већ и да имамо још наших манастира.
У недељу је ЦРВЕНО СЛОВО! На ОГЊЕНУ МАРИЈУ ништа не радите, а ако се ово догоди, ТО ЈЕ ЛОШ ЗНАК
"Да видите чудо невиђено, Бјел’ Вилиндар усред Горе Свете": На Атос НЕ МОЖЕ крочити ЖЕНА ни ДЕТЕ, а у Хиландару важе још СТРОЖИЈА ПРАВИЛА, ево која су
Наиме, неки манастири који се сматрају изворно грчким основали су наши владари. Манастире Светог Павла, Симонопетра и Григоријат, што се мало зна, а и у литератури све чешће прећуткује, основали су и утврдили српски владари, властела и монаси (в. Мамалакис, Оснивање манастира-замкова на Светој Гори, 1971:121-128).
Срби су били други ктитори Есфигмена и Констамонита, Ватопеда и Ксиропотама. Српски монаси су дуго преовлађивали у Филотеју и заједно с Бугарима у Ксенофонту и у Светом Пантелејмону. Један италијански путник пише о Србима у Каракалу 1444. године.
Служба је, у словенским манастирима била на црквено-словенском језику.
Неки истраживачи закључују да су крајем дванаестог века само Грузијци и Италијани из Амалфија имали своје манастире, а да тада монашка братства на Светој Гори оснивају Срби (Хиландар) и Руси (Свети Пантелејмон), обнављајући истоимене урушене и опустеле грчке манастире. Овакав закључак се изводи из једне тврдње у првој хрисовуљи Алексија III Анђела Хиландару.
Један такав српски манастир је и овај кога видите на слици. Зове се Григоријат, налази се на 17. месту по рангу од 20 манастира и основао га је Србин, Свети монах Григорије Синајит у XIV веку по коме је манастир Григоријат добио име. Међутим после великог пожара српски монаси су напустили манастир и понели мошти свога оснивача са собом.
Мошти се данас налазе у Србији, у манастиру Горњаку, задужбини Светог кнеза Лазара косовског.
Постоји доста извора који помињу да је манастир Григоријат био српски, а најпознатији је спис једног руског монаха Исајие из 15. века, који помиње да је манастир тада био искључиво насељен Србима.
Оснивач манастира Григоријата, Свети Григорије Синајит Србин је добио своје име и тај надимак зато што је био ученик великог Светог Григорија Синајита, чији су сви ученици исихасти (они који су упражњавали Исусову молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога") имали надимак Синајити по Светој Синајској Гори, где су се раније монаси исихасти на тај начин подвизавали.
Данас је од манастира доступна пећина у којој се, како се верује, подвизавао Преподобни Григорије пре него што је основао Григоријат. Поред самог улаза у пећину, готово из камена, расте један чемпрес и једна маслина.
Године 1761. манастир је поново изгорео, али је обновљен захваљујући влашким и молдавским војводама је обновљен и после две деценије заблистао је старим сјајем.
