Волео је две жене, а једна му је била подршка до краја живота: Ђорђе Марјановић је био човек којег је Југославија обожавала

Ђорђе Марјановић, легендарни певач, преминуо је у току дана од последица корона вируса, сазнаје "Блиц". Музичар који је својим гласом освојио Југославију волео је две жене.

Ђорђе Марјановић рођен је у Кучеву 30.октобра 1931. године. Завршио је гимназију у Пожаревцу, а потом одлази у Београд на студије (1950). Изабрао је фармацију и догурао до апсолвента. Музика је учинила да крене путем у којем студије фармације нису више биле важне. 1954.године учествоваће на аудицији за певаче у организацији Удружења џез музичара Београда. Сачекаће још неку годину да његов певачки дар добије признање. Љубав према музици, стицајем добрих околности, постала је његов животни пут.

Како новца није било довољно, Ђорђе је повремено радио разне послове. Није се либио разношења млека… пражњења вагона на железничкој станици … По природи ведар, певушио је и радио уз његов незаобилазни осмех. Био је лепушкаст младић пун животне радости и снаге. Пут га је навео и на посао у Радио Београду. Радио је као инкасант. Тада већ улази у свет уметности статирајуци на филму и у позоришту. Његово певушење било је примећено и Ђорђе снима (1958) своју прву песму “Звиждук у осам” композитора Дарка Краљића. Једном чута, ова песма освојила је сваког слушаоца. Песма је емитована на телевизији и одмах је изазвала опште одушевљење.

У Радио Београду Ђорђе је срео лепу службеницу, продорног гласа – Злату Ракић која му је рекла да потпише уговор како би добио хонорар. Постали су пријатељи, а 1959-е се и венчали. Најпре га је одбила, али није одолела његовој упорности. Она је знатно утицала на његову каријеру. Ђорђе то признаје, уз напомену да је она у њему препознала таленат. Рекао је да упркос томе сто му је жена радила у Радио Београду напредовање није било лако као и да је примљен на аудијицији тек након сарадње са оперским певачем Д. Пивничким. И он је у њему видео велики таленат. Причало се како Злата може све да уради у Радио Београду и да ће прославити Ђорђа. Она му је помагала да свој таленат изнесе али не на неки непримерен начин. Злата је сама изјавила да Ђорђе има таленат и магичну моћ да привуче публику и да нико не би могао наметнути публици некога ко тако нешто не поседује у себи. Ђорђе је против тога да се превише искрено говори о својој интими јер често буде погрешно схваћена.

На почетку каријере свесрдну помоћ у уобличавању певачких способности пружио му је оперски певач, првак београдске опере, Дарко Пивнички. Његове гласовне могућности нису биле велике, али његово певање имало је промуклост, глас који плени својом бојом у коју је уткана и осећајност, свакој речи у песми одмеравао је важност… Свом певању дао је посебну сценску кореографију и тиме себе уобличио у револуционарног и врсног уметника.

На свом наступу у Нишу (1958) публика је била толико одушевљена да му није дозвољавала да напусти бину. Био је збуњен не само зато што је био неприпремљен и у репертоару имао неколико песама, што није имао са чим да настави након што је поновио вец отпевано, већ стога сто такву еуфорију није могао ни да замиси. Признао је скромно публици да не зна више песама. Било је то шокантно суочавање са славом, са сопственом вредношћу…

Начин на који се Ђорђе представио публици била је новина: интензивна осећајност и покретљивост на сцени која интензивира дожиљај… Владао је сценом уз гесте по којима се памти: микрофон у руци, убедљиво обраћање и приближавање публици…Видећемо га доцније како баца свој сако у публику, клечи на сцени… он се сав даје публици и она му се предаје. Док буде певао на фестивалима и солистичким концертима изазиваће вриску, падање у несвест обожаватељки, сви ће певати са њим.

1959-е излази његов први албум “Музика за игру” на којој је носећа песма “Звиждук у осам”.

Нижу се нове песме, свака је хит, а обожавање људи све више расте. 1960-е добија награде на Опатијком фестивалу, а 1961-е није добио ниједну награду на фестивалу “Златни микрофон” у Београду. Публика је била изненађена и револтирана. Дошло је до спонтаног окупљања неколико хиљада људи који су носили Ђорђа од Дома синдиката до хотела Москве где је стао и почео да им пева како би их умирио. Сви су му се придружили. Био је то мали концерт за памћење. Ђорђе и обожаваоци су се стопили…

1963-е одлази у Русију и тамо доживљава исту славу. Он постаје најпопуларнији певач у Русији. Пунио је стадионе, а публици на концертима певао је осим својих песама и обраде француских шансона… песме Битлса, Боба Дилана…

У Русији 1965-е среће Ели Николајевну, жену свог живота са којом се жени. Њихова љубав, како то обично бива са популарним личностима, била је предмет јавног преиспитивања… али Ђорђе се никада није покајао. Родила му је троје деце, била верни и брижни зивотни сапутник. Бринула је о деци, била стуб породице у којој је живела само узајамна љубав и разумевање.

60-е, 70-е, 80-е године XX века биле су време његовог непрекидног владања забавном музичком сценом у Југославији и Русији.Трајући тако дуго уз велики број обожавалаца није изгубио на важности ни са појавом нових музичких праваца. Не само да његови обожаваоци нису одустајали од њега, већ су и нове генерације респектовале његов уметнички дар.

Био је присутан на великом броју фестивала, снимио пет ЛП плоча и већи број синглова.

У његовој природи је животна енергија на тако високом нивоу да је било неопходно да је подели са другима. Добро је што му је пут био отворен. У себи је носио елан са одредницом бујне радости и велике љубави. Видик његових обожавалаца простирао се у недоглед. Повезао их је оним сто је носио у себи и створио оазу љубави међу људима. Оформљени су клубови (“Ђокисти”) код нас и у Русији који су пратили све што је везано за његов рад, међусобно се дружили, слали му писма са лепим речима….

Љубавна вибрација између Ђорђа и његових слушалаца настављала се и ван сцене… посећивао је клубове својих обожаватеља, радовао их својим присуством, заједничком песмом… И они који нису били чланови клубова волели су његове песме и певушили их док су радили, шетали… мушкарци су звиждукали… Ђорђе је, кратко речено, усрећио својом песмом милионе људи.

Певајући своју песму “Мене нема ко да жали” на концерту у Мелбурну 1990. доживеоје мождани удар. Уследила је борба лекара за његов живот, супруга је одмах дошла да буде крај њега. Преживео је, али су последице биле тешке. Остао је без гласа, немоћно је седео у колицима. Захваљујући докторима и његовој породици почео је да се бори. Радујући се својој тек рођеној унуци коју су му непрекидно доносили и стављали у крило у њему је пробуђена жеља за животом.

Уложио је велики труд да прохода, глас није успео да поврати у потпуности… Временом ће течније певати него ли причати. Ни тако тешка болест није успела да му одузме макар и скромну могућност за повратак на сцену. Ништа више није било као пре, његова срећа је његова породица, његови Ђоковци, његова сећања и сцена на којој се само повремено појављивао – другачији али са незаборавним шармом врсног уметника који увек изазива еуфорију публике.