ЖЕНА КОЈА ПОМЕРА ГРАНИЦЕ: Упознајте Јасмину Александров, српску Спартанку

Она трчи кроз блато, плива у леденој води, пење се уз конопац... Јасмина Александров (32) са лакоћом савладава препреке за које је потребна не само физичка, већ и ментална снага. 

Њен последњи велики успех је освојено друго место на такмичењу Спартан раце у Словачкој. 

Стаза дужине 47,35 километара имала је 4500 успона и 60 препрека, а лепа спортисткиња ју је прешла за мало више од 9 сати и тако се пласирала на Европско првенство у Андори, које се одржава половином септембра.

Некако имам утисак да се организатори баш потруде да нам загорчају зивот, стратешки нас тестирају психофизички са позиционирањем препрека како би их што теже прелазили, не обазирући се на све спољне факторе као што су ледена вода кроз коју смо пливали, ветар који је бријао кроз целу Валчианску долину и нереалне узбрдице. Јао, узбрдице, ево опет ми је измамило осмех задовољства,  али док сам се пењала није ми било бас све једно.

Тело трпи све, а ментално је пакао. Толико различитих терена по којим смо се пењали и силазили, буквално нисам знала шта ми је горе, узбрдице или низбрдице. На тридесетом километру су ми се толико напуниле ноге да сам се једва пењала , све могуће технике сам користила, али већ сам осећала грчење у квадрицепсима. Ултимативни тест је био на том последњем великом успону на крају жичаре. Када сам после изласка из шуме видела да још није крај, једноставно сам спустила главу, стисла зубе викнула на себе наставила сам горе и пала. Нога ми се закључала, колено излетело, неподношљив бол. Грч спазам, не знам - све. Махинално сам се окретала да видим где сам стала, да ли сам упала у рупу или шта се десило. Легла сам у болу и кренула да ударам ногу да је оспособим.

На сву срећу, момци из горске слузбе су притрчали и почели смо да гурамо каменом медијалну главу која се толико згрчила да је све лигаменте повукла. Грч је пустио, које олакшање. И шта сад? Ништа, неколико минута консолидације и уживања у пејзажима са највиших врхова. И ја сам на наставила да трчим. Ту последњу велику низбрдицу сам трчала тј. ходала уназад како не бих пунила предње ложе. 

Упорност, издржљивост и храброст да савладамо прво себе, па онда и терен. ​Прву Спартанску  трку сам истрчала пре три године, и од првог дана сам се заљубила у овај ектремни спорт. Највеће борбе на кошаркашком​ терену сам углавном водила сама са собом, тако да психофизички напор који доживљавам на трци ми не представља толики проблем.

Научила сам да се спремам за неочекивано, да будем спремна на све што може да ме снађе успут и да адекватно одреагујем на ситуацију у којој се затекнем. Једино што сигурно знам је да нема одустајања, нема самосажаљевања и нема деморалисања. Тело прати што му ум казе, ја знам да могу.

С обзиром да живимо у патријахалном друштву, жене се и даље боре за равноправност, а пре свега за респект супротног пола, како у свакодневном животу тако и у спорту. Трудим се да делима разбијем предрасуде, и да будем раме уз раме са најспремнијим момцима из сале који ме третирају као себи равног. 

Немања и ја смо тим. Он је мој ослонац и највећи пријатељ. Апсолутно ме никад није спутавао у мојим жељама и подвизима, а то је одлика великих људи. Ја сам поносна на то што сам супруга одличног човека и драго ми је да ме "трпи" свих ових година. 

Најбитнија ставка је да тренинг није казна. ​

​В​егетаријанац сам већ 10 година, а веган 3. Моја исхрана је разноврсна, иако су људи убеђени да једем само салате. Поред витамина и хидрата, протеин који ми је неопходан црпим из више извора, тако да је сама едукација о исхрани најбитнија.

Померање сопствених физичких и психичких граница је за мене представљало прави изазов. Активно се такмичим 3 године  и после професионалне кошаркашке каријере са поносом кажем да сам опет професионални спортиста и елитни такмичар у новом спорту. Ове године сам изборила пласман и квалификовала се и за Европско првенство у Андори​ које ме чека половином септембра, али пре тога водим екипу Спартанаца из "Хангара" који се спремају за такмичење у Тиролу, Аустрији. ​