АКО ЖЕНИ СТРАДА ШТИТНА ЖЛЕЗДА, КРИВ ЈЕ ИСКЉУЧИВО МУЖ: Руски исцелитељ шокирао објашњењем
Треба коначно да схватимо - не лечи нас време, само љубав може да нас излечи
Проблеми са штитном жлездом настају, по правилу, као последица повећане човекове тежње да контролише своју околину и као последица његовог покушаја да "чврстом руком" управља ситуацијама које настају из односа с најближима, пре свега – с вољеном особом супротног пола, тврди познати руски исцелитељ Лазарев.
Штитна жлезда страда превише љубоморним и осетљивим људима, који се лако увреде, који уз то имају и немале амбиције, људима чији је степен гордости и љубоморе прилично висок. Неприхватање трауматске ситуације, која настаје у односу с ближњима, изазвано је везаношћу за односе, човековом везаношћу за личне аспекте људске среће.
Трикови које СВАКА ДОМАЋИЦА мора да зна: Ево како да очистите загорелу шерпу за мање од 10 минута
ТЕСТ ОД 2 СЕКУНДЕ, КОЈИ МОЖЕ ДА ВАМ СПАСЕ ЖИВОТ: Веома једноставно сазнајте да ли вам прете ОПАКЕ БОЛЕСТИ
Која ће болест блокирати душевну патологију – одређено је степеном неприхватања трауматске ситуације, а такође и човековом личношћу. Бурно неприхватање ситуације код једних може изазвати повишен притисак, код других после експлозије мржње почиње да слаби вид или долази до можданог удара, код трећих ће се појавити проблем са штитном жлездом. Али суштина свих проблема је иста: неприхватање бола, неостварене жеље у личним односима.
Пљувачне жлезде
Сва наша чула и осећаји су повезани са жлездама. Шта се догађа када мислимо на човека којег волимо?
Сваком мисаоном процесу претходе и прате га дубока осећања. Када желимо видети вољену особу, пре свега, укључују се пљувачне жлезде. То је механизам који постоји милијарду година. Чак и данас, после милијарду година, при сваком контакту са спољним светом долази до активирања пљувачних жлезда. При томе, што је контакт за нас важнији – интензивније је лучење пљувачке. Због тога љубоморним људима страдају или зуби, или вид, то јест, и вид, и слух, и зуби – резултат су еволуције пљувачних жлезда. При контакту са спољним светом човеку прво прораде пљувачне жлезде, онда се укључи и штитна жлезда, а после тога гуштерача.
Болести штитне жлезде узроковане емоцијама
Штитна жлезда, контролишући и управљајући ситуацијом, помаже нам да реализујемо жеље. Ако наиђемо на препреке у остваривању својих жеља, односно ако дође до њиховог унижења, у оној мери у којој пружамо отпор, не прихватамо ситуацију, у тој мери штитна жлезда бурније реагује, повећавајући своју активност. Таква неконтролисана експлозија енергије опасна је за организам. Трудећи се да "пробијемо" ситуацију по сваку цену, ми покушавамо њоме управљати не само на површинском, већ и на унутрашњем, дубинском нивоу.
Али, свака ситуација на фином плану представља део свемира; на том нивоу, колико год се трудили, наш напор не доноси резултате. Чак и ако увидимо узалудност својих покушаја да на спољном плану нешто променимо, може се догодити да се на суптилном нивоу и даље боримо са ситуацијом, трошећи велику количину енергије.
Почетак проблема
У почетку проблем настаје у жлезди као енергетском органу, а онда проблеми избијају и на физичком нивоу. Ако хиперактивност штитне жлезде постане опасна, доћи ће до нагле блокаде њене активности.
Често се код човека појави осећај као да му је застао залогај у грлу.
Што се више „лепимо“ за људску срећу, то више енергије губимо да бисмо је задржали. Непрестани напор доводи до дегенерације органа, појављују се чворићи: органске промене ограничавају неконтролисано трошење енергије.
Жене и штитна жлезда
Код жена, проблеми са штитном жлездом пре свега су повезани с огромном везаношћу за вољеног човека, када се жена дословно „залепи“ за мушкарца и апсолутно није у стању да прихвати унижење своје пожуде. Чворови на штитној жлезди, који се у последње време све чешће појављују код жена, сведоче да уместо љубави жене осећају страст.
Одрицање од љубави према мужу, који није испунио нека женина очекивања, изгледа као жеља да се с њим растане, као превара, као да не жели с њим децу, као абортус. Све је то неприхватање доживљаја срећне судбине и пожуде.
Ако жена не може добровољно прихватити одбијање пожуде, онда тај доживљај долази у принудном облику, када се појаве гинеколошки проблеми или настане дисфункција штитне жлезде.
Проблеми са децом
Један од фактора који могу избацити човека из колосека и довести до болести штитне жлезде је проблематично дете. Ако родитељи нису своје дете научили да се прилагоди животу, онда ће у периоду сложених, дуготрајних болних ситуација, бити принуђени да непрестано троше енергију да би спасили дете и то може довести до хормонских поремећаја.
На нивоу поља често се може видети, како је деформисана структура у пољу проблематичног детета, финим нитима повезана са штитном жлездом родитеља. То значи да се неправилна реакција на животне стресове, која је пренесена деци, сада враћа. Ако дете не може проћи кроз ситуацију која му је на фином плану задана, родитељи одговарају за његове грешке.
Када је дете мало, то се готово не може приметити, али када уђе у период сазревања и када његова неправилна реакција на долазеће догађаје почне разарати душе његове будуће деце, тада се код родитеља појављују озбиљни проблеми са здрављем, у овом случају – са штитном жлездом. При томе, раније, када проблеми још нису дотицали дете, лекови су помагали, али сада не дају никакав ефекат. Јер лекови које човек узима не могу излечити његову децу и унуке.
Решење
Ако штитна жлезда не успе да изађе на крај са оптерећењем, онда, да би се избегло њено оштећење, прво шта треба учинити је – спречити губитак енергије.
Даље, потребно је поново проћи кроз све болне, лековите ситуације које смо добијали преко блиских особа. Треба да научимо како да прихватимо губитак људске среће, треба стећи рефлекс очувања љубави. Треба се непрестано молити за себе и своје потомке.
Потребно је, такође, научити како осетити првенство Божанске воље, да заиста у потпуности пустимо блиског човека, ослободимо се свих претензија према њему и свих страхова за њега. Било би добро, периодично, да вољена особа за нас „нестане“ као сексуални партнер и да је посматрамо као пријатеља, брата, дете. Задовољство се мора заменити невезаношћу, тада се љубав не претвара у везаност и не доноси душевне и физичке муке.
У односу с блиским људима треба разумети главно: унутра, дубоко у себи, ближњег треба прихватити онаквог какав јесте. Недопустиво је тежити да његова судбина у потпуности постане идентична нашој. Судбина сваког човека одређена је одозго и ми немамо права њоме управљати, то је исто као покушај да управљамо Богом. Понашање блиског човека према нама, одређено је божанском логиком.
Да бисмо изменили другога потребно је пре свега променити себе. Споља, треба штитити своја права, с ближњима се не треба сукобљавати, иначе ће однос изгубити енергију. Ако се потрудимо при томе да у души стално одржимо осећај љубави, тада захтеви и оштре мере могу дати резултат.
Клањање најузвишенијим осећањима рађа љубомору и нетрпељвост у односу са најближима, не само у породици, већ и на послу. Када човек покуша побећи од породичних проблема у посао, то је, у суштини, замена љубоморе гордошћу, и тада се, у и тој сфери, постепено накупљају проблеми. Чврста контрола и „пробијање“ на послу, такође доводе до преоптерећења штитне жлезде и ствара даље проблеме с њом.
Љубав је највећа срећа у свемиру, и зато љубав према другом човеку може неприметно да заклони љубав према Богу. Верујући човек, који поштује заповести, који се жртвује и зна како да се не веже, осећа и види Божје присуство у свему, и у својој подсвести вољеног човека посматра као инструмент за спознају Бога. Он у човеку воли његово истинско „Ја“, то јест Божанско, зато је његова љубав практично лишена везаности и зато не убија ни онога кога воли, ни себе самог.
Ми не знамо што се догађа у нашој подсвести, у каквом су стању најдубљи слојеви наше душе. Али, ако је душа прирасла за вредности овога света, онда нам вољени човек мора наносити бол, ради спасења наше душе. То је потребно схватити и прихватити благовремено. Степен бола и потреса кроз које морамо проћи одређени су величином наших унутрашњих проблема.
Често се болна ситуација, наизглед несавладива, временом утапа у нашу подсвест и више нам не наноси велику бол. Ми кажемо: време лечи све. А заправо, само подсвест не осећа бол, али енергија наставља да отиче, губимо је. Када таква ситуација, уроњена у подсвест, дође до слојева физичког здравља, психе или судбине, почињемо се безболно распадати или, да би се спасили, тешко се разболевамо не схватајући при томе шта се догађа.
Треба схватити: време не лечи. Лечи љубав.
Време разара ситуацију и ствара илузију излечења. Али на финим плановима нема рока трајања и оно што смо учинили, понекад је невидљиво присутно, ту покрај нас. Оно никуда не одлази. Оно се мења или ишчезава када се променимо ми, тврди Лазарев.
