ŠEST BITNIH ČINJENICA KOJE SMO SAZNALI NAKON TRAGEDIJE U "RIBNIKARU" Evo na šta je bitno obratiti pažnju kod dece
Mesec dana je prošlo od masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, u Beogradu, a nacija kao da još nije izašla iz šoka izazvanog najpotresnijom tragedijom u istoriji Srbije. Tome su doprinela i neke teške istine koje smo saznavali u danima posle masovnog ubistva...
Ta teška saznanja nam sada nameću još teža pitanja: da li smo i šta smo to naučili u ovih mesec dana posle masakra? Da li će naše društvo i naše škole sutra biti bolji? I što je najvažnije - kako?
"UGASIO NAM JE KUĆE, DECU NAM JE POBIO" Potresna ispovest majke jedne od Uroševih žrtvi: Ležali su tamo krvavi, ranjeni i u mraku
UŽAS U SMEDEREVU! Mladić izboden u noćnom klubu, isplivao stravičan snimak - policija na nogama!
STIGAO NALAZ VEŠTAKA-BALISTIČARA: Masakr u Ribnikaru sada izgleda još JEZIVIJE
1) Za motiv zla nekad ne postoji jednostavno objašnjenje
Masakr u "Ribnikaru" je zločin koji prkosi zdravom razumu. Šta može da navede 13-godišnjeg dečaka iz naizgled normalne porodice da uzme pištolj i postane najsurovije dete masovni ubica u istoriji?
Navikli da tražimo i dobijamo jednostavne odgovore i na najkomplikovanija pitanja, naši umovi se teško mire sa činjenicom da ni posle mesec dana ne znamo sa apsolutnom sigurnošću šta je pokrenulo dečaka ubicu na krvavi put.
Kao motiv se dosad nezvanično pominjala teza da je dečak pod pritiskom ambicioznih roditelja u jednom trenutku "pukao" i da je, ljubomoran na pametnije od sebe u svom VII/2 odeljenju, odlučio da im se osveti.
2) Problem je veći nego što smo mislili, jer nekad nema mnogo znakova upozorenja
Kod ogromne većine masovnih ubistava u školama širom sveta, učinioci su odavali neke znakove upozorenja.
Najčešće se radilo o osobama koje iskazuju jasne poremećaje u ponašanju, koje se osećaju neprilagođeno ili odbačeno, koje imaju istoriju nasilja ili glorifikacije nasilja, bizarne hobije...
Kada je u pitanju dečak ubica, odgovore smo tražili u njegovim interesovanjima, hobijima, onome što je čitao, gledao, u video igricama koje je igrao. Ipak, za sada deluje da nije bilo mnogo znakova upozorenja.
Družio se s vršnjacima, putovao s njima, išao na rođendane, bio odličan đak, sviđao se devojčicama, išao u muzičku školu... Sve je na površini izgledalo "normalno".
Komšije ga opisuju kao stidljivog i povučenog, majka kao dečaka širokih interesovanja koji nije impulsivan, ali ni energičan. Kao dečaka koji je radoznao i koji je kroz zagrljaj znao da pokaže emocije prema njoj i babi.
Majka je ispričala u policiji da je početkom ove školske godine počeo da se osamljuje u sobi, da nije zaključavao vrata, ali da je tražio da njegova mlađa sestra, s kojom je delio sobu, izađe. Počeo je i da se zaključava u kupatilu, a dvaput nedeljno je znao da se brecne na majku i posvađa se kad bi ga zatekla da nije završio školske obaveze i da mu je soba u neredu.
Ipak, sve to može da se svede i pod pubertetsku fazu.
Jedino što je javnost saznala o malo neobičnijem ponašanju dečaka je iz izjave Nine Kobiljski, majke ubijene devojčice.
Ona je otkrila kako je njihovo odeljenje išlo zajedno na jezički kamp u Francusku.
- Bilo im je prelepo, ali je istovremeno bilo čudno zašto jedno dete svih sedam dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba?! - napisala je majka ubijene devojčice.
Neobično jeste i što je dečaka od 13 godina otac vodio u streljanu i učilo da puca.
- Majka tvrdi da nije bila saglasna da dečak ide u streljanu, ali da nije sumnjala u razmišljanje svog supruga, kao oca, i njegovu dobru nameru. Dodala je da je njen suprug hteo sinu da ukaže na opasnost od oružja, a istovremeno da mu pokaže kako ono funkcioniše i to iz razloga kako dečaku oružje "ne bi bilo egzotično i izazovno". Ona je ispričala da je dečak dvaput išao sa ocem u streljanu i pucao, kao i da je čula da su u streljani bila i druga deca - rekao je izvor.
3) U školama ima frustriranih tinejdžera
Posle masakra u "Ribnikaru" javnost je svedočila zabrinjavajućem trendu: na desetine incidenata u kojima su đaci po uzoru na dečaka ubicu počeli da prave neumesne morbidne šale, ali i da prave spiskove za likvidaciju drugara iz razreda ili da se upuštaju u direktne fizičke napade.
Dečak (13) iz sela Radojevo kod Zrenjanina je sekirom napao komšinicu i njenog sina; devojčica od 14 godina je pretila učenicima i na društvenim mrežama veličala ubicu iz "Ribnikara"; učenik u Obrenovcu je vitlao plastičnim pištoljem nakon održanog minuta ćutanja... To su samo neki od primera u danima nesporedno posle masakra.
Kako je nedavno ispričao psiholog Vladimir Borovnica, ne postoje trenutno validna istraživanja koja govore o agresiji među decom, ali utisak je da je ona sve više prisutna.
- Ono što znamo sa sigurnošću je da se sve češće o tome govori i to je sve češće tema u medijima. Mislim da je to dobro i da je to značajno, jer skreće pažnju na problem. Pored toga, nasilje se i održava baš time što se o nasilju ćuti - ispričao je Borovnica.
Dok se neki od ovih incidenata mogu podvesti pod beslovesno podražavanje postupaka dečaka ubice, ne treba zanemariti mogućnost da u školama postoji značajan broj frustriranih, neprilagođenih tinejdžera koji se osećaju odbačeno i izolovano, a žive u emocionalnom tornadu društvenih mreža kojeg njihovi umovi ne mogu da svare.
Psiholog Maja Stojanović ispričala je ranije da tinejdžeri "svašta pretražuju, igraju agresivne igrice, koriste društvene mreže, sve je slobodno".
- Ako vi kao roditelj uzmete telefon ili tablet i vidite da se on interesuje za neku tinejdž-zvezdu, pretražuje erotske sadržaje, to je u redu, jer ranije, kada nije bilo interneta, mladi su to isto radili ali listajući časopise svojih roditelja. Ali ako vidite da njega zanimaju agresivni sadržaji, kako da puca, kako da nekoga prebije, ili još gore, onda morate reagovati. Dovoljno da je da samo jednom bacite pogled na njegove pretrage i sve će vam biti jasno - kazala je Maja Stojanović.
4) Još ne znamo kakvo školstvo želimo posle svega
Čini se da se javnost i dalje najmanje bavi ovim pitanjem. Masakr u "Ribnikaru" je dobio i svoju političku posledicu u vidu protestnih šetnji "za Srbiju bez nasilja", ali nam u vatrenoj diskusiji koja je u toku ni vlast, ni opozicija nisu baš detaljno opisali - mimo parola - kakvo nam to školstvo nude sutra.
Šta ćemo sa modernim tehnologijama u školama? Televizija, internet, mobilni telefoni, veštačka inteligencija? Zabraniti ili integrisati?
Šta ćemo sa autoritetom nastavnika?
Šta ćemo sa hiperambicioznim roditeljima, sa sistemom koji je zasnovan na bubanju i ocenjivanju?
Da li naša deca, koja će sutra živeti u vrtlogu društvenih mreža i emocionalnih izazova koje one stvaraju, treba više da uče o toleranciji, empatiji i strpljenju, ili o bananama i kanjonima?
Da li će sve svoditi na jurnjavu za prosekom 4,51, ili ima i važnijih stvari?
Da li nam u 21. veku treba neki drastično drugačiji pristup?
Ne čusmo da nam neko zasad nudi konkretne odgovore na ovakva pitanja.
5) Masovna ubistva nisu uticaj ni zapadnih, ni istočnih vrednosti
Iako je čak i odlazeći ministar prosvete Branko Ružić posle masakra u negativnom svetlu pominjao "zapadne vrednosti", podaci o najvećim masovnim ubistvima u školama u istoriji govore da se radi o problemu s kojim se susreće ceo svet - i Istok i Zapad.
Prema dostupnim, nezvaničnim podacima, od 44 najveća masovna ubistva u školama, vrtićima i na univerzitetima širom sveta samo 19 se dogodilo u zemljama Zapada, od čega 12 u Sjedinjenim Državama.
U državama Dalekog Istoka - u Japanu, Kini, Tajlandu... - dogodilo se čak 10 masovnih ubistava ovog tipa, dok se u nekadašnjem SSSR i bivšim socijalističkim zemljama dogodilo čak 11. Četiri masovna ubistva dogodila su se u drugim zemljama koje ne pripadaju pomenutim regijama.
Takozvani "school shooting" jeste američki termin. Ipak, naše ubeđenje da se školska ubistva događaju "samo u Americi" posledica je naše izloženosti zapadnim medijima i činjenici da zapadni mediji mnogo opširnije, slobodnije i otvorenije analiziraju ove zločine, nego mediji u državama poput Kine i Rusije.
6) Naš zakon je (zasad) skoro nemoćan pred ubicama mlađim od 14 godina
Posle masakra smo saznali da dečak ubica ne može krivično da odgovara - bez obzira na svirepost i broj žrtava - jer nema navršenih 14 godina. On je prema srpskom zakonu dete, a ne maloletno lice, i ne može da ide čak ni u popravni dom.
Ovo je izazvalo nevericu i bes. Ko će snositi odgovornost za 10 ubijenih duša?
Mogućnost pomeranja starosne granice za krivičnu odgovornost je odmah pomenuo i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.
On je predložio da se smanji starosna granica za krivično-pravnu odgovornost maloletnih lica sa 14 na 12 godina, u skladu sa međunarodnim i evropskim standardima.
U zakonodavstvima zapadnih demokratija postoje mehanizmi na osnovu kojih decu ubice mlađu od 14 godina krivično gone i osuđuju na visoke kazne zatvora. U Americi se deci pod određenim uslovima može suditi kao odraslima, što znači da su podložna i zatvorskim kaznama.
U Velikoj Britaniji postoji zakonski princip ("doli incapax") da deca do 12 godina starosti u principu ne mogu biti u potpunosti svesna posledica svojih dela, a samim tim ni krivično odgovorna.
Ipak, tužilaštvo se može uputiti u pobijanje ovog principa, odnosno dokazivanje da je dete bilo svesno posledica, a samim tim i krivično odgovorno.
Jedan od takvih primera bio je kada su 1993. godine dvojica dečaka, starih 10 i 11 godina, oteli i svirepo ubili dvogodišnjeg dečaka. Tužilac je uspešno pobio princip "doli incapax", posle čega je dečacima suđeno i osuđeni su na smeštaj u ustanovama zatvorenog tipa.
Pušteni su na slobodu posle 8 godina, kada je odbor za pomilovanja utvrdio da više nisu opasnost po javnu bezbednost.
