IGRA SUDBINE: Potresna ispovest Milana kojem su UKRALI dete, ali ne i nadu da će vratiti sina

Devedesete godine prošlog veka ostaće upamćene po mnogim ružnim stvarima. Upravo tih godina, mnoge porodice su unesrećene na najteži mogući način. Iako je prošlo više od 20 godina, ovakvi događaji ostaju urezani u sećanje i nikako ne smeju biti zaboravljeni.

U Srbiju stigli smrtonosni komarci: Ugrožene trudnice i stariji, evo kako da se zaštitite!

Goreće Srbija! Meteorolozi najavili ekstremne temperature i UPOZORILI građane

Slučaj ukradenih beba upravo je jedan takav događaj o kojem se mnogo zna, ali premalo priča. U potrazi za svojom decom, roditelji paralelno tragaju i za istinom, ali i pravdom. Međutim, postavlja se pitanje, ko je odgovoran i da li je pravda dostižna?

Jedan od roditelja kojeg je zadesila ovakva sudbina je i Milan Kovačević. Ovaj čovek već 24 godine živi sa nepravdom koja mu je načinjena, i pokušava da odgonetne zagonetku koju mu je život nametnuo. Svaki dan predstavlja novu šansu, uliva novu nadu. Nadu da će sutrašnji dan doneti novu svetlost nakon mnoštva godina mraka. 

- Sa suprugom Velkom sam u braku od 1986. godine. Već sledeće godine smo dobili dete. Porodila se u GAK Narodni front u Beogradu. Sve je prošlo u najboljem redu. Međutim, 21. aprila, nesrećne 1993. godine, ponovo odlazi u istu bolnicu da se porodi. I ovoga puta sve je prošlo kako treba, ali... Bebu je videla samo tog trenutka, na porođaju. Odmah po rođenju, dete su sklonili pod izgovorom da sa njim nešto nije u redu. U sledećem trenutku, lekari ubeđuju moju suprugu u novonastalu situaciju. Već 22. ili 23. aprila dete je prebačeno na Institut za majku i dete, na Novom Beogradu, gde je navodno bilo do 27. aprila. Supruga nikako nije dolazila u dodir sa detetom. Puštena je kući. Stigao je telegram da je beba preminula. Istog dana, odlazim u Institut za majku i dete, gde dobijam papirologiju za dalje postuanje u nastaloj situaciji. Sledeća na redu bila je Opština Novi Beograd, da prijavim i odjavim bebu. Nakon toga odlazim u kapelu u Deligradskoj kako bih preuzeo telo deteta da ga sahranimo. Tamo me ubeđuju da ne moram preuzeti telo i da je čitav proces na njima. U takvoj situaciji, nisam znao šta drugo nego da prihvatim da je sve tako kako kažu. Ponovo uzimam papire, dolazim kući i sve to lepo odložim na čuvanje - priča svoju potresnu priču Milan Kovačević za portal Srbija Danas.

Nesrećni čovek i njegova supruga pomirili su se sa svojom sudbinom. Verovali su da je tako moralo biti i da je sve to Božja volja. Nekoliko godina kasnije, ponovo su se ostvarili u ulozi roditelja, ponovo u istoj bolnici, i ponovo bez ikakvih komplikacija. Ipak, desilo se čudo koje se rečima ne može opisati.

- Supruga je 2002. ili 2003. godine radila u Seizmološkom zavodu, kod Tašmajdanskog parka. Jednog dana došla je sa posla vidno ushićena sa neverovatnom pričom. Tog jutra je normalno krenula na posao, kao i svakog dana. Padala je i neka sitna kišica. Negde na putu ka svom odredištu, u autobus kojim je išla na posao ulazi grupa dece. Jedan dečak joj je prišao i pitao je može li sa njom pod kišobran, te je prislonio svoju malenu glavicu na nju. Naravno da ga nije mogla odbiti. Međutim, kada su se rastali, u njoj se javio neverovatan osećaj. Probudio se osećaj majčinstva. Osetila je da je to dete naše. Ono koje je godinama unazad "ležalo" mrtvo - nastavlja svoju ispovest naš sagovornik.

Osećaj majčinstva ipak nije bio dovoljan razlog da Milan poveruje u čitavu ovu priču. Nizale su se godina za godinom, šansa da je njihovo dete živo i negde u njihovoj blizini postajala je sve manja, ali duboko ukorenjena nada je i dalje živela. 

- Prošlo je mnogo vremena od tog supruginog susreta sa tim malim dečakom. Negde, 2015. godine supruga je ponovo doživela jedan neverovatan susret. Nalazila se u autobusu u Krnjači. Ušao je mladić u uniformi poštara. Kao i mnogo godina ranije, javio joj se isti osećaj. Jednostavno je osetila da je to naš sin. Konačno sam poverovao u sve to i od tada niko ne miruje - završava naš sagovrnik.

Prvenstveno se obratio Udruženju roditelja nestalih beba gde su ga sa određenim zahtevima uputili na adrese institucija kroz koje je čitav slučaj prolazio. Usledio je šok za šokom. Sva novoprispela dokumentacija ukazivala je da je Milanovo dete živo i zdravo, ali postoji dokumentacija koja je još uvek u procesu proveravanja. I konačno, posle silnog traganja usledio je i prvi susret oca i sina. Međutim, još uvek nije potvrđeno da su u krvnom srodstvu. Čeka se DNK analiza. Tek tada će moći mirno da odahnu i da budu ono što su oduvek trebali da budu - otac i sin, ali i da nadoknade propušteno vreme koje im je nepravedno uskraćeno.