Ispovest baka Branke (83) iz Vučitrna koja godinama trpi TEROR Albanaca, ali njen PRKOS je ipak JAČI
Hrabrost
Branka Milovanović (83) iz Gojbulje, sela u opštini Vučitrn, oguglala je na napade Albanaca. Ponekad samo noću, kada predosetim napad, ne mogu da progovorim - kaže baka.
Drama u Grčkoj trajala satima: Nestala devojčica iz Srbije (8), oglasila se majka! (FOTO)
Baka Branka Milovanović (83) iz kosmetskog sela Gojbulja u opštini Vučitrn živi sama u svojoj kući i godinama je izložena napadima Albanaca zbog odluke da ne proda imovinu, ali pre svega zbog nekoliko izvora mineralne vode koji se nalaze na njenom imanju, u dvorištu i ispred same kuće. Objašnjava da i dalje odoleva pritiscima, i da će to činiti sve dok je pamet i telo služe.
- Doduše, ovih meseci me ređe napadaju. Poslednji put to se dogodilo za Đurđevdan kada su mi sve isprevrtali u pomoćnom objektu, jer više nemaju šta da mi ukradu osim dušu - kaže Branka.
- Srećom, Bog mi je sačuvao pamet, mada se i sama čudim kako sam normalna kroz šta sam sve prošla. Jer napadali su me noću u samoj kući, opljačkali sve što su mogli, a potom mi u podrum donosili kradene stvari. Jednom su mi čak odneli sanduk sa vojničkom uniformom, verovatno da me tako zaplaše da bi možda optužili moje sinove da su bili u vojsci, što nema veze sa istinom. Njihovim podmetanjima nije bilo kraja, ali srećom, policija je ipak reagovala na moje pozive - priča u dahu baka koja iako ima komšije, oseća se usamljeno.
I dok se sa strane sa koje se prilazi bakinoj kući nalazi srpsko domaćinstvo sa starijim članovima, deo imanja iza bakine kuće, na koji svakodnevno gleda sa svojih prozora i terase, komšija Srbin prodao je Albancima, koji su već postavili na stotine košnice pčela. To je, objašnjava baka, donacija neke međunarodne organizacije, koje nju i ostale meštane Srbe u selu uglavnom zaobilaze.
- Uprkos svemu, rešena sam da ne idem odavde. Iako me sin koji sa porodicom živi u Mitrovici zove da živim kod njih, kao i drugi sin koji radi u Švedskoj, ja ne odstupam od svoje namere da ostanem na svom pragu. Ja sam u ovom selu rođena, ovde sam se udala, osnovala porodicu, samo ovde mogu da živim - priča baka Branka dok joj jedna suza klizi niz obraz.
Kaže ne žali zbog odluke da ostane na svome, već što je pomalo usamljena, jer su se i ostali srpski žitelji, kojih je u odnosu na 1999. godinu gotovo trostruko manje, nekako izolovali.
- Navikla sam ja na samoću - priča baka koja na pitanje da li se ipak boji kada sama zanoći u kući u kojoj nije bezbedna, pogleda uprtog u daljinu, kaže da je oguglala, ali da nekada od nervoze ne može da zaspi. Pogotovu kada predoseti da će je napasti ili pokušati da je zaplaše. Tada joj od straha usne otežaju, pa jedva uspe da pozove policiju i kaže im zbog čega ih zove.
- Do nesrećnog rata, u selu je bilo više od devedeset srpskih kuća, a sada ih nema ni trideset. Albanaca tada nije bilo, ali su počeli da se nastanjuju - govori tiho baka o promenama u selu koje osim osnovne škole, koju pohađa nekoliko srpskih đaka, nema nijedne druge ustanove.
Ipak, kaže da ne oskudeva u namirnicama koje joj donosi sin. Ranije je, veli, dok je imao auto, češće obilazio, ali sada dolazi uglavnom taksijem iz Mitrovice, udaljene petnaestak kilometara zbog čega ga baka moli da je što ređe posećuje.
- Eto, prekjuče je dao 30 evra za taksi, pa sam mu rekla da ne dolazi često.
- Iako je moj sin postavio svojevremeno kameru na ulazu u kuću i nju su preko noći ukrali. Tako da više ne računam ni na čiju pomoć već se uzdam u Boga, pa kako mi on bude odredio, neka tako bude - govori baka Branka.
Branka objašnjava da ima dva i po hektara obradive zemlje i oko tri hektara šume, i ističe da su Albanci veći deo šume posekli.
- Pošto sam već prilično stara, sada obrađujem samo baštu oko kuće, a imam i nekoliko kokošaka- govori baka, koja je svesna da su njeno najveće bogatstvo izvori mineralne vode.
Objašnjava da je njen pokojni suprug davnih sedamdesetih vršio ispitivanja i da se pokazalo da je kvalitet mineralne vode dobar. Zato kaže da je šteta da voda propada.
