PODSEĆANjE NA NAJSRAMNIJE PRESUDE SRBIMA U HRVATSKOJ (4): Dva udarca nogom u zadnjicu ratni zločin
Taman toliko da mu presedne povratak u "lijepu našu domovinu", hrvatsko pravosuđe teško je izmaltretiralo, optuživši ga lažno za ratni zločin i četrdeset petogodišnjeg Danu Milovića iz Gračaca kod Skradina.
Saopštenjem šibensko-kninske policijske uprave od 24. oktobra 2003. godine javnost je obaveštena da je Milović uhapšen u svojoj porodičnoj kući, zbog sumnje da je 1991. godine počinio ratni zločin protiv zarobljenika.
Detalje Milovićevog "zločina" i identitet njegovih žrtvi javnost je saznala tek na suđenju pred sudskim većem Županijskog suda u Šibeniku, kojim je predsedavao sudija Dalibor Dukić. Navodna žrtva i svedok Milan Brajković izjavio je da ga je nakon zarobljavanja optuženi udario nogom u slabinu. I to čak dva puta. I pritom ga, zločina li, nazvao ustašom. Što je Brajkovića mnogo uvredilo.
Svedok Milan Perak došao je pred sud da bi se požalio da ga je optuženi Milović udario šakom u leđa. Treći svedok, Ante Matić, posvedočio je da ga je jedan rezervista JNA uhvatio za kosu i glavom mu udario u betonski stup. Istina, Milović , koji je bio niži starešina u toj jedinici, to nije ni naredio, ni video ali je oštećeni Anto smatrao da tu postoji takozvana komandna odgovornost.
PODSEĆANJE NA NAJSRAMNIJE PRESUDE SRBIMA U HRVATSKOJ (3): Slučaj Dmitra Dukića iz Gračaca
PODSEĆANJE NA NAJSRAMNIJE PRESUDE SRBIMA U HRVATSKOJ (2): Nedužni Milan Brakus se obesio u zatvoru
Podsećanje na najsramnije presude Srbima u Hrvatskoj (1): Svetozar Karan osuđen za zločin star 500 godina
U vreme kad su skoro svi srpski politički lideri i vojni komandanti kojima je suđeno pred Haškim tribunalom okrivljivani i osuđivani i zbog toga što je neki Srbin, u nekom selu kod Višegrada ili Teslića, maltretirao ili ubio nekog muslimana ili Hrvata, zašto rezervni vodnik Milović ne bi odgovarao zbog toga što je jedan njegov komšija glavom drugog komšije udario u stub?
Posle izvođenja navedenih dokaza, sudiji Dukiću nije preostalo ništa drugo već da zaključi da dva udarca nogom u zadnjicu i jedan udarac šakom u leđa, pa taman noga i šaka bile srpske a zadnjica i leđa hrvatska, i pored najbolje volje i postavljenog mu zadatka, ipak ne mogu da se podvedu pod strašni pojam " ratni zločin".
Pa ih je okvalifikovao kao "surovo postupanje protiv ratnih zarobljenika". Što jeste krivično delo ali je po hrvatskim zakonima, u slučaju Milovića, već bilo zastarelo. Tako da je morao doneti oslobađajuću presudu.
Poređenja radi, većina srpskih vojnika i civila koje su zarobili hrvatski vojnici ne mogu da posvedoče da je prema njima surovo postupano. Iz razloga što nisu preživeli zarobljeništvo. Ubijeni su.
A za one Srbe koji su imali sreću da prežive zarobljeništvo i pakao hrvatskih logora, svako poređenje zverske torture kroz koju su prošli u "Lori" i drugim mučilištima, sa "surovim postupanjem" prema Hrvatima u „slučaju Milović“ predstavljalo bi veliku uvredu. Jer, u odnosu na preko 150 registrovanih metoda mučenja koje su Hrvati primenjivali nad svojim komšijama Srbima, udarac nogom u zadnjicu ili pesnicom u leđa prava su - dečija igra.
