"NISI ČOVEK AKO SE SMRTI PLAŠIŠ" Šljivančanin otkrio zbog čijeg svedočenja je osuđen u Hagu!

Veselin Šljivančanin je penzionisani oficir Jugoslovenske narodne armije i Vojske Jugoslavije, jedan od komandanata jugoslovenskih snaga u bici za Vukovar. Haški tribunal ga je proglasio krivim za pomaganje i podržavanje u mučenju hrvatskih zarobljenika u Vukovaru. 

Za Srbe ratni heroj, za sebe borac za istinu, a za naš portal ispričao je zbog kog svedočenja je osuđen, kako je provodio dane u Hagu, kao i kako se slagao sa hrvatskim generalima.

- Žalim, ali zato što srpski narod nije ostao da živi kompaktno u jednoj, pravoj državi, pa bez obzira kako se ona zvala, Jugoslavija ili Srbija i ne volim te pripiske "velika", "mala", već samo "država". Narod srpski je živeo na svim prostorima bivše Jugoslavije, samo manje u Sloveniji. Ja žalim za tim jedinstvom i da je bio malo složniji srpski narod i da su imali pametnije rukovodstvo i očuvali bismo bržavu.

- Ja nisam heroj, ja sam čovek koji je bio oficir bivše Jugoslovenske narodne armije, posle Vojske Jugoslavije. Ne osećam se kao heroj, ja sam izvršavao svoje zadatke da bih spasio nešto što se moglo spasti. Štito sam narod.

- U Hagu mi je suđeno i imao sam optužnicu za teška dela i dokazano je da ništa od toga nije tačno i svi su za vreme procesa govorili "nije kriv", a na kraju su me osudili na 5 godina za delo "pomaganje u mučenju". O čemu se tu zapravo radi? Radi se o tome da je neki zaštićeni svedok navodno mene sreo i opisao me kao dobrog oficira, visprenog, ali je video da su neki dobrovoljci galamili, vikali i psovali neke hrvatske zarobljenike. Kako je rekao svedok, on je mislio da ću ja da odem do dobrovoljaca i vidim šta se tamo radi, ali ja sam navodno seo u džip i otišao sam negde drugde, te sam zbog njegovog svedočenja dobio delo "pomaganje u mučenju". Ja znam da pomenuti svedok mene ustvari nikada nije video, osim na televiziji. 

- Ima ljudi u Srbiji koji govore "eto zločinac si, kako možes da se krećeš", ali meni to ne smeta, jer najveći uspeh mi je kada sretnem svoje oficire, vojnike koji su bili na teškim zadacima i koji mi kažu kako sam govorio istinu i onda meni ne smetaju drugi komentari. Ja kad bih se bojao, ja bih davno bio pod zemljom, jer nisi čovek ako se smrti plašiš i moji mladi vojnici koji su poginuli za dobro drugih isto su tako morali su da izvršavaju svoje zadatke i svoju zakletvu.

- Ja nisam ništa očekivao. Ni kada sam došao u zatvor. Ja nisam pitao kakva će moja kazna biti, već sam samo hteo da se na sudu dokaže ko sam ja, ko je moj narod i šta sam radio. Ja sam se za to borio. Do sada niko nije dobio tu reviziju, ja jesam, zašto? Moja borba nije prestala, a borili su se i moji prijatleji i porodica i u toj borbi sve košta i živaca i zdravlja, ali ja sam na kraju uspeo. Nisam uspeo jer sam ja kao pametniji od drugih nego je pobedila istina i to znači da ima pravde, samo se mora mučiti i boriti za nju.

- Sretao sam se sa svim hrvatskim optuženicima koji su bili u Hagu: Gotovinom, Markačom, Praljkom, Prlićem… Ne znam šta su stvarno mislili o meni, ali su bili korektni, sa poštovanjem. Gospodin Praljak, koji je izvršio samoubistvo, rekao mi je jednom prilikom u razgovoru kada sam nepravedno osuđen: "Gospodine Šljivančanin, ja znam da vi niste ratni zločinac i da je ovo nepravedna presuda, a verujte, što se mene tiče, uvek ću biti na vašoj strani, šta god da treba možete računati na moju pomoć". Uvek je igrao mali fudbal u ekipi u kojoj sam ja bio i poštovao me.

- Sada je lako pričati kada se sve završi. Nekada sam mislio da u zatvorenoj prostoriji ne mogu da izdržim više od 2 sata. Pokušavao sam da se prilagodim. Išao sam na svaki sekund sporta, samo da radim, nema veze šta. Nisam išao samo reda radi, nego kad dođem sa sporta majca mi je bila skroz mokra, a drugi su mi govorili "Šljivo lud", a ja sam trčao na svaku loptu, išao iz odbrane u napad, jer nisam voleo da stojim. Meni je bilo važno da se krećem i da se ne svađamo, kao i da maksimalno energije potrošim. Zatim sam nabavljao knjige da čitam, pisao sam, čak sam i knjigu objavio. Uvek sam razmišljao pozitivno. Nisam mislio o tome kada ću da izađem iz zatvora, već da moram tom sudu da pokažem šta je istina.

- Da bude čovek. Meni moj pokojni otac govorio da je sve lako biti, ali čovek najteže. Dakle, ko želi da bude lopov, postaće za jednu noć, kao i razbojnik, ali da biste bili pravi čovek treba da učite, da se bavite sportom, da čitate, da radite, da se družite i pomažete ljudima, da razmenjujete iskustva i mišljenja… I uvek da gledate da i drugima pomognete, a ne samo da mislite na sebe. Najgore je ako se čovek zatvori sam u sebe, ne želi da se druži sa drugim ljudima. Nema šta čovek ne može ako želi i ne sme sam sebe da potcenjuje, već mora sebe da uvažava, a onda će ga poštovati i drugi.