Digitalna distribucija muzike: šta to uopšte znači?
Moglo bi se reći da je od svog nastanka do današnjeg dana, muzika kao takva promenila toliko oblika, da sada već sasvim sigurno više nije moguće sve oblike nabrojati, a kamoli navesti i šire objasniti. Moglo bi se reći i da se isto to desilo i sa muzičkim žanrovima. Od najjednostavnijeg tona tokom vekova došli smo do najrazličitijih fuzija žanrova, u čemu se ujedno i ogleda lepota muzike.
Zajedno sa promenom oblika muzike i njenih žanrova, menjali su se načini na koji se muzika sluša, ali i načini na koje se distribuira. Muziku smo najpre slušali putem radija koji je tada predstavljao ništa više do jedne obične kutije iz koje izlazi zvuk. Dobili smo potom i druge nosače zvuka: gramofonske ploče, kasete, cd-ove..
Oni koji su se bavili muzikom, snimali su svoje pesme na ove nosače zvuka, koji su potom kao takvi distribuirani u specijalizovanim muzičkim prodavnicama, na pijacama, na kioscima. Ovakav način slušanja i distribucije muzike trajao je godinama.
Postoje ljudi koji i dan danas kupuju muziku sa ovih nosača zvuka, ali pre svega kao neku uspomenu na fizičko izdanje omiljenog albuma. Ipak, možete li danas zamislite prosečnu, recimo petnaestogodišnju osobu kako sluša muziku na gramofonu sa gramofonske ploče ili sa bilo kog od navedenih nosača zvuka? Naravno da ne. Muzika se odavno sluša i distribuira na drugačije načine.
Odgovor na pitanje zašto je to tako, sasvim sigurno leži u digitalizaciji. U svom najširem obliku to je proces u kom se jedan objekat, slika, zvuk, signal iz svog analognog oblika pretvara u digitalni.
Na primeru radija, ovo ukratko znači da radio kao takav više ne mora da podrazumeva predajnik u svom fizičkom obliku i sa svojom frekvencijom. Moguće ga je slušati preko interneta, na televizoru, na laptopu, na telefonu, a veliki broj radio stanica sada ima i sopstvene aplikacije.
Kako je digitalizacija promenila način na koji se muzika distribuira?
Sfera u kojoj je digitalizacija uzela možda i najviše maha jeste način na koji se muzika sluša i distribuira. Životi su postali mnogo brži pojavom interneta, tehnologija se razvija nenormalnom brzinom i na sve te potrebe moralo se nekako odgovoriti. Odgovor leži u digitalnim platformama.
Među najpoznatijim muzičkim platformama odnosno striming servisima nalaze se Spotify, Deezer, Apple Music, Tidal. Važno je pomenuti i YouTube, koji je među svim nabrojanim zapravo jedina platforma koja podrazumeva i ton i sliku. Revoluciju po pitanju digitalne distribucije napravio je Napster, budući da je to bila prva takva platforma.
Kao što je slučaj sa svim drugim oblastima, i digitalna distribucija ima svoje prednosti i mane. Jedna od prednosti sasvim sigurno jeste dostupnost globalne publike, veća teritorijalna pokrivenost za manji trošak i niži troškovi distribucije.
Ove prednosti možda je i najlakše objasniti na primeru uspešnih izvođača. Setite se samo korejskog izvođača PSY-a i njegovog planetarnog hit Gangnam style! Bez savremenog načina distribucije ta pesma nikada ne bi postigla da bude viđena na platformi YouTube čak pet milijardi puta ili da bude strimovana 500 miliona puta na Spotify-ju u izvornoj verziji. Te brojke su još veće kada se na njih dodaju različiti miksevi i ostale varijante pesme. Zamislite samo, da su se prodavali fizički nosači zvuka u ovim količinama koliko bi godina trebalo da se proizvedu, prevezu, prodaju?
Digitalna distribucija ima naravno i svoje mane, kao što su veća mogućnost piraterije i manja zarada po slušanju odnosno streamovanju u odnosu na fizičku prodaju, ali s obzirom na to koliko tehnologija napreduje iz dana u dan, niko se više ne odlučuje za fizički oblik distribucije.
Sa druge strane, proces stvaranja ostao je isti. Muzičari i dalje snimaju svoju muziku, samo što se ona više ne prenosi na kasete.. Prenosi se upravo na digitalne platforme. Ipak i do tih platformi potrebno je nekako doći. Svi znaju da se muzika danas sluša preko ovih platformi, međutim kako ona stiže na digitalne servise i ko može da je okači? Suštinski, svi mogu svoju muziku da okače na digitalne platforme, s tim što postoje određeni uslovi koje je prvo potrebno ispuniti kao i proces verifikacije.
Razlika između toga kada to radi pojedinac i kompanija koja se bavi digitalnom distribucijom leži u tome što kompanije mogu dobiti bolje uslove nego pojedinci, ali i to što imaju direktne veze ili ugovore sa ovim platformama.
Postoje naravno i platforme koje omogućavaju pojedincima da uz naknadu postave svoju muziku na ove striming servise, među njima se posebno izdvaja DistroKid koji je možda i najpoznatiji na našim prostorima, ali ovakve platforme ne nude korisnicima nikakvu tehničku pomoć.
Upravo iz tog razloga, veliki broj izvođača veruje da je mnogo bolja opcija saradnja sa kompanijama koje se bave digitalnom distribucijom, jer mogu da im pruže veći marketinški i distribucijski potencijal, a neke od njih i tehničku i pravnu pomoć. Čak i najveći muzičari imaju svoje distributere baš kako ne bi radili samostalno.
Na regionalnom tržištu digitalnom distribucijom muzike bavi se EMDC Network, kao direktan partner Google-a i streaming platformi, a čiji su klijenti najveće zvezde balkanske scene raznovrsnih muzičkih žanrova.
